У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 6. марта, представљена је књига ВЕШТАЧЕЊЕ О КРИВИЦИ ЗА РАТ 1914, аутора Хермана Канторовича, истакнутог правника и универзитетског професора, у преводу историчара Велибора Бухе.

О књизи објављеној у библиотеци Велики рат говорили су Богољуб Шијаковић, филозоф и теолог, Миле Бјелајац, историчар и политиколог, Велибор Буха, историчар и преводилац издања, и Борисав Челиковић, уредник издања.

Књига ВЕШТАЧЕЊЕ О КРИВИЦИ ЗА РАТ 1914. пета је књига у библиотеци Велики рат, установљеној 2014. године поводом његове стогодишњице, а која објављује дела важна за проучавање те епохе, истакао је уредник Борисав Челиковић.

Шијаковић је скренуо пажњу на ауторово анализирање фалсификата које су објављивале Немачка и Аустроугарска, на његов став да је Анексиона криза била генерална проба за Први светски рат, који је заправо био „голо поробљавање Србије“. Ова књига поставља питање праведног рата нарочито онима који имају моћ и који би да своје насиље промовишу као правду.

Бјелајац истиче да је Канторович, као савременик Великог рата унео неку врсту правничког реда у доступне изворе и био радикалан у тврдњи да ничија мобилизација, па ни руска, сама по себи не значи рат. Основна порука Канторовичеве књиге и историчарима и политичарима, према мишљењу Бјелајца, јесте колико фаталне могу бити погрешне процене противника, али и погрешне процене властитих могућности. Он истиче значај књиге за нашу културу и историографију.

Историчар Велибор Буха, каже да је књигу нашао пре неколико година у Грацу, где је истраживао место Србије у немачким интерпретацијама кривице за Први светски рат и да је од масе радова на ову тему одударало Канторовичево дело. Он је подсетио да је Канторовичево истраживање требало да служи негирању немачке кривице за рат те је Рајхстаг ангажовао до тада узорног Немца, угледног правника, добровољца у Првом светском рату, који је, држећи се чврсто чињеница и строгог етичког кодекса, шокирао своје наручиоце.

„Не постоји ништа теже него с пуним разумевањем судити о туђој кривици – уколико се има око за скривене проблеме, и ништа лакше него правично судити о сопственој кривици – уколико се има уво за тихи, заповедни глас савести“, објаснио је сам Канторович суштину свог сведочења.

Буха примећује да изрицање суда на штету сопствене земље никад није лако, посебно у узаврелој атмосфери након рата када је питање кривице било кључно. Оно што је према оцени Бухе специфично у Канторовичевом делу јесте то што он изазивање рата посматра као криминални чин – „злочин убиства мира“ и наступа као судски вештак који покушава да раскринка злочин и изрекне пресуду о кривици. Буха наглашава и то да је за нас свакако најзанимљивији Канторовичев суд о непостојању кривице Србије за Први светски рат и додаје да је то најаргументованија и најупечатљивија одбрана Србије.