У четвртак, 14. априла, у књижари „Геца Кон“ представљена је књига ДЕТЕ И ЕКРАНИ – Здрава употреба без штетних последица.

О књизи су говорили стручни редактори издања на српском: др Јелена Ћертић, професорка Електротехничког факултета, др Драгица Павловић Бабић, професорка Филозофског факултета, др Оливер Тошковић, професор Филозофског факултета, као и преводилац др Стеван Јокић, аутор пројекта „Руке у тесту“.

Књигу потписују четири француска академика ‒ Жан Франсоа Бах, Оливије Уде, Пјер Лена и Серж Тиресон, али је у раду на њој учествовало тридесетак сарадника. Циљ, како наводе аутори, није да се из живота малишана елиминишу екрани, већ да они науче како да не подлегну њиховој тиранији.
Позитивни аспекти, према Јокићу, јесу и учење детета да користи интуицију, да брзо реагује и да развија хипотетичко-дедуктивну методу размишљања.

„Деца просечно у екран (телевизор, компјутер, мобилни телефон) гледају пет сати дневно, слику посматрају седам секунди, а 15 секунди им је потребно да потраже одговор. Томе смо их ми научили преко телевизије и реклама“, рекао је Стеван Јокић, аутор пројекта „Руке у тесту“ и преводилац књиге Дете и екрани.

Дигитални објекти могу да побуде радозналост, да развијају интелигенцију, социјализацију, али и патолошку зависност, занемаривање реалности и стварање илузије. Зато је потребно заштитити децу у ери дигиталне револуције и све већих комерцијалних апетита, научити их самоконтроли и давати предност разговору, а не забранама.

Проф. др Драгица Павловић Бабић поставља питања како све ова књига може да се чита и зашто морамо да је имамо, те одакле потиче тај неодољиви шарм екрана, који су постали свакодневни део наших живота. „У култури, у друштву, најпре направите неке производе који служе да ојачају ваше сопствене интелектуалне способности. Ви учите експлозивно брзо, информације су вам моментално доступне, путујете кроз непознате градове, мерите притисак, број корака… Екран обједињује много различитих сервиса и појачава наше људске способности. Али има и своју другу страну, која није лако видљива, а чији се негативни ефекти акумулирају с временом“, објашњава професорка Павловић Бабић. „У књизи су сабрана искуства која не треба да нас плаше. Ово је књига чији су аутори различите употребе екрана провукли кроз научну призму, кроз истраживачки рад, и све о чему се у њој говори поткрепљено је научно потврђеним чињеницама. У питању је значајан приручник одговорног родитељства“, истиче професорка. Она је парафразирала свог професора Светомира Бојанина, који је рекао да је добра књига она која када заклопите последњу страницу, не оставља читаоца равнодушним, нити је њена функција да га учини срећним, већ да га натера да се замисли над собом и над светом у којем живи и да схвати да је одговорност за све што нам се дешава у друштву, одговорност свакога од нас појединачно. „Ово је књига која нас учи да будемо одговорни према себи и према нашој деци, али и према друштву у којем живимо“, закључује она.

Професорка Јелена Ћертић са Електротехничког факултета примећује да смо током последњих неколико година били приморани да се ослонимо на уређаје и софтверске пакете, те да је ово идеална прилика да сагледамо шта је добро, а шта није, као и како да се у процес образовања на најбољи могући начин укључе техничка решења. „У том смислу садржај ове књиге важна је смерница у неком даљем уобличавању техничких решења и алата који у томе могу да нам помогну и да нам олакшају да паметне уређаје паметно и користимо“, закључује она.

Професор др Оливер Тошковић открива да ова књига нуди одговоре на питања која ћете добити од скоро сваког родитеља, а то су ‒ када да дам детету екран, колико дуго итд. У том смислу ова књига је право благо. У њој се објашњава шта је добро, а шта може бити проблематично приликом коришћења екрана и даје добар пример чему служе екрани, а у вези са чим треба бити пажљив и у којој мери. „Деца ће живети у свету у којем ће им екрани бити важно оружје, и они их, укључујући и видео-игрице, припремају за будућност“, каже проф. др Оливер Тошковић са Филозофског факултета. Он је додао да осим негативних карактеристика, игрице имају и позитивне особине. „Рецимо, развијају просторну оријентацију и сложене когнитивне операције, док су стратешке игре као холивудска верзија шаха“, каже проф. Тошковић.

„Надам се да ће ова књига постати бестселер, и желео бих да свим родитељима поручим да је обавезно прочитају“, закључује он.