У Клубу – књижари – галерији Гласник је у четвртак, 22. новембра представљена књига Жене у науци: од Архимеда до Ајнштајна Драгане Поповић.

Осим ауторке, на представљању књиге говорили су проф. др Биљана Дојчиновић и проф. др Илија Вујачић.

Вујачић је напоменуо да је ауторка професорка биофизике на београдском Факултету ветеринарске медицине, дугогодишња координаторка Центра за женске студије и чланица садашњег Савета Центра, а такође и чланица Уређивачког одбора часописа за феминистичку теорију Генеро.

„Драгана Поповић је објавила више од 200 радова из радијационе/биофизике и научне есејистике а области интересовања су још образовање, жене у природним наукама, историја науке“, истакао је Вујачић.

Он је испричао да је у моменту када му је стигао рукопис књиге Жене у науци, приређивао дело о периоду ренесансе у свету и да га је шокирало што међу именима научника (њих 500), није било име ни једне жене. У рукопису књиге Жене у науци, открио је да су у њему наведене многе жене које је требало да буду укључене у преглед научника из доба ренесансе.

Он је скренуо пажњу и на детаљ да су две кинеске царице заслужне за два и те како важна открића – папира и свиле. Вујачић, стога, сматра да је овај преглед жена које су од антике до наших дана дале значајан допринос науци, подстицајно штиво за даља истраживања.

Биљана Дојчиновић је казала да је с ауторком сарађивала када су покретале родне студије на овим просторима и да је не чуди што је књига о женама у науци чекала тако дуго да се појави, и да се то може тумачити као последица односа наше средине према женама у науци и према родним студијама.

Она је рекла да је Поповићева својом књигом отворила велико питање о улози жена у науци и аргументовано показала да их је било али су остајале у сенци.

„Књига је веома корисно штиво за све генерације жена, а посебно оне младе јер их уверава да треба да следе своју жељу да се самоостваре у позиву који су одабрале“, нагласила је она.

Према речима ауторке веома је обимна литература на енглеском језику о женама – научницама, али је изузетно мало података о Српкињама у науци и то све до наших дана.

Њена амбиција је стога, како је сама навела, била да све жене које су дале допринос науци учини видљивим и зато је одабрала да овај преглед учини приступачан лаицима уместо да га оптерети стручним подацима о радовима појединих научница.

Као битан елемент у свим биографијама научница она је навела подршку коју су им давали породица и мушкарци – научници, с којима су сарађивале, а најчешће се радило о очевима, браћи и мужевима. Она је запазила и да су се жене у науци појављивале у таласима (античка Грчка, ренесанса у Италији, крај 19 века када им је омогућено да студирају на универзитетима...), а важан елеменат у свему томе била је, наравно, и класна припадност, јер су се науком могле бавити углавном жене из високог друштва.