У књижари „Геца Кон“, у уторак, 22. новембра, представљена је књига Кад су људи пошли по књигу, Олге Токарчук.

О књизи су говорили Петар В. Арбутина, директор Гласниковог Сектора за издавање књига, Милица Маркић, преводилац, и Мухарем Баздуљ, књижевник и публициста.

„Прва књига Олге Токарчук најавила је врло доброг и самосвојног приповедача и романописца, есејисту. Обично се књижевност бави главним историјским токовима, али Олга Токарчук спада у друге писце, оне који испитују попречне или паралелне историјске токове и, што је веома битно, њихов утицај на општу културну климу“, нагласио је Арбутина. „То је случај и с овом књигом. Олга пише о оним историјским догађајима о којима Европа не жели да чује, нити да се бави њима, она је дисидент који пише рушећи књижевне конвенције. Она нам говори о томе да се историја не завршава, наши заноси и наше заблуде нешто су што траје и што нас у суштини одржава живим, а људски род чине и наивним и посвећеним таквој врсти одисеје и истраживања“, закључио је Арбутина.

Милица Маркић казала је да дела Олге Токарчук преводи већ двадесет година и да је она прва књижевница чију је књигу превела. „Олга каже да је ова књига детињство њеног писања, а за мене је она детињство мог превођења“, открива преводитељка. „Олга Токарчук је неко ко се не ставља ни лево ни десно, она држи свој правац, и позната је као гласноговорница у заштити права животиња, левичарка је, феминисткиња. Она иде својим путем, неухватљива је, непредвидљива је, мења жанрове, тематике, стил, и мислим да је и због тога велики писац“, истакла је Милица Маркић.

Мухарем Баздуљ је рекао да се уз Олгу Токарчук развијао и као читалац и као писац, те да је ова књига ембрион историјске метафикције, која је посебно дошла до изражаја у чувеном роману нобеловке, Књиге Јаковљеве.

Кад су људи пошли по Књигу дебитантско је остварење Олге Токарчук, из 1993, којим пољска нобеловка ступа на литерарну сцену. Препозната као прозаисткиња која, трагајући за властитим наративом, искорачује из доминантних књижевних токова деведесетих година, у првенцу који је освојио награду Пољског удружења књижевних издавача Олга Токарчук почиње да испреда тематске мотиве и утврђује стилске одлике који ће се развијати у њеним каснијим делима.

Овим романом, чије је прво српско издање објављено 2001. под насловом У потрази за Књигом, ауторка се обратила масовној публици, кријумчарећи у њему садржај за елитистичког читаоца и наговештавајући да истини можемо да се приближимо само онда када смо у покрету, што је мисао која има и религијско-метафизички, али и друштвени карактер. У бурној епохи XVII века, на трагу духовне историје која обилује тајанственим симболима и сликама, док Европу потресају промене и моралне кризе, група несвакидашњих путника, пасионираних проучавалаца филозофије и кабале, астрологије и хришћанске мистике, негде на француско-шпанској граници креће пут Пиринеја. Они трагају за истином садржаном у Књизи, која треба да отвори врата интуитивном знању и универзалној хармонији, параболи друге стварности, у којој ће сваки човек моћи да дохвати светлосно уже.