У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 2. октобра, представљена је књига У ЂУЛ БАШТИ: Севдалинка као нематеријално културно наслеђе, Емсуре Хамзић.

На представљању књиге су, осим ауторке, говорили Милета Аћимовић Ивков, књижевни критичар, и Петар В. Арбутина, уредник овог издања и извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига.

Арбутина је објаснио како је дошло до објављивања ове књиге, нагласивши да сматра да адекватна културолошка размена постоји само ако се тумачима нематеријалних културних добара, попут Емсуре Хамзић, пружи прилика да се баве тим послом.

Он је такође напоменуо и то да је Емсура Хамзић одлична интерпретаторка севдалинки, и да стога све оно о чему пише уме и те како и да отпева. Арбутина се осврнуо притом и на поновну популарност севдалинки, које данас изводе извођачи попут Божа Врећа и Амире Медуњанин, чији су концерти изузетно посећени свуда у региону.

Ивков је подсетио на то да је Гласник пре десетак година објавио и књигу с текстовима севдалинки Јанка Веселиновића, за коју је Миодраг Матицки написао стручан предговор. Емсура Хамзић је у уводном тексту своје књиге дала податке о пореклу ове врсте песама које су пре свега намењене певању, и навела познате песнике који се нису устручавали да за њих пишу речи. „То су непресушни извори у којима се напаја свака она душа која има срећу и стрпљење да до њих стигне“, закључио је Ивков.

Критичар Ивков је говорио и о садржају и структури ове књиге, назвавши њено представљање празником, и нагласио значај културних добара попут севдалинки.

„Севдалинка је заједничко нематеријално културно добро ових простора, настало у Босни као градска песма која пева о љубавној чежњи и болу; она је вредност која нас је дефинисала, мода која не пролази и немогуће ју је заобићи, ма колико неко не слуша и не прати такву врсту стваралаштва“, казао је он.

Ивков је такође констатовао да је севдалинка заправо посебан, али универзалан културни модел, који је својевремено нашао корен у патријархату, а из чега је изникла специфична осећајност која има меланхолију као доминантан осећај.

Ауторка је запазила да смо данас сви сведоци „лагане осеке свега вредног у уметности, па тако и у музици“, а да је севдалинка заправо лирска народна песма, коју је, као такву, и Вук Стефановић Караџић препознао сматрајући је женском лирском песмом.

„Севдалинке увек прати специфичан амбијент, тзв. лепи затвор, у којем је свака љубав била готово немогућа, па отуда и љубавна чежња и бол у оваквим песмама, јер је у времену  и околностима у којима су настајале зазор био основни однос међу људима, а породица и њен углед врхунска вредност којој је све било подређено, па чак и сам живот“, рекла је она.

Емсура Хамзић је у својој књизи истакла најбоље интерпретаторе севдалинки и подвукла да су севдалинке (100) које је уврстила у књигу - антологијске.

Најбољу неформалну одредницу севдалинке дао је један дечак: „Севдалинка је оно кад мој бабо пјева и – плаче!“, записано је на последњој страни корица ове књиге, а Арбутина је подсетио и на то да су до сада објављена њена дела поезије и кратке прозе, драме, есеји и књиге за децу.