У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак, 9. априла,представљена је књига ВАМПИРИ У СРБИЈИ У XVIII ВЕКУ, коју је приредила и за њу коментаре написала Марија Клеут.

О овој значајној књизи за српску историју, етнографију, фолклористику и народну књижевност говорили су Драгољуб Перић, професор Филозофског факултета Универзитета у Новом Саду, Лидија Делић, виши научни сарадник Института за књижевност и уметности, Марија Клеут, приређивач и аутор коментара, и Петар В. Арбутина, извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига.

Арбутина је оценио да је реч о књизи која је мала по обиму, али и те како велика по значају, и која је вешто и узорно приређена. Он је истовремено подсетио на то да су реч и појам „вампир“ једина српска реч која је ушла у светску лексику.

„Није, ипак, реч само о томе већ и о свим могућим ишчитавањима и тумачењима овог појма, јер вампири нису били сведени на ниво теолошког или филозофског трактата, већ је занимљиво видети како су за тадашње аустроугарске власти имали и политичку тежину“, казао је Арбутина.

Клеутова је истакла да ју је у раду на приређивању ове књиге водила, пре свега, фасцинација сусретом две културе, који се приликом анализе теме вампира могао тумачити.

„Књига пружа детаљан опис веровања у бића на граници два света, овостраног и оностраног, те се може сматрати етнографским описом или бар извором за проучавање српских обичаја и веровања, али је истовремено и сведочанство о сусрету две културе: западноевропске, оличене у аустријским официрима, и српске, представљене кроз ликове домаћег становништва“, навела је она.

Марија Клеут, која је предавала народну књижевност на Филозофском факултету Универзитета у Новим Саду, каже да ју је увек занимала предвуковска традиција и зато је отишла у Немачку, у потрагу за овом књигом. Испоставило се да су сачувана само два примерка, која јој нису дозволили да изнесе, али је успела да пронађе један примерак на простору бивше Југославије. Прича о вампирима, како је напоменула, потиче из времена када је цар Душан забранио спаљивање мртвих, што је код Срба била традиција још из паганских времена, па је тако настало веровање у „немртве“, који након сахране имају све особине живих, само што се хране људском крвљу.

Лидија Делић је подсетила и на друга књижевна дела код нас која обрађују феномен вампиризма, попут Живог покојника, који је објављен управо у Гласнику, пре неколико година. Перић је пак, говорећи детаљније о структури и појединостима обрађеним у књизи, уједно нагласио да је посебно драгоцен извештај објављен у Лајпцигу, у којем је стајало да је упућен радозналом читаоцу, који не би требало да мрзи неистомишљенике.

Пун назив извештаја на чијем темељу је припремљена ова књига гласи Документовано и детаљно саопштење о вампирима који су се ове године и претходних година појавили у Краљевини Србији са разматрањем о томе и рукописом једног официра из пука принца Александра из Медвеђе у Србији упућеном чувеном доктору универзитета у Лајпцигу. Објављен је у овом немачком граду 1732. године, што значи да потиче из времена из којег нема много сведочанстава о Србима, посебно не оних која нису у непосредној вези с војнополитичким циљевима. Управо је овај извештај послужио и као предложак за многа књижевна дела. Од њих је свакако најпознатији Дракула Брема Стокера. Међу домаћим романима који су обрађивали тему крвопија у последњих неколико година издвајају се дела Страх и његов слуга Мирјане Новаковић, Последња кап Драгана Јовићевића и Кали Југа Младена Милосављевића.