У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак, 26. јуна, представљена је књига Драгише Милосављевића ПОСЛЕДЊИ ЧУВАРИ ЗЛАТИБОРСКЕ БАШТИНЕ Споменици традиционалног градитељства.

На представљању књиге, објављене у Гласниковој библиотеци „Лексис“, осим аутора, говорили су уредник Владимир Рогановић и извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига, Петар В. Арбутина.

У овој сјајној студији аутор пише о вечитом спокоју истине, живљења, људи, у крају који се некада звао Стари Влах, крају који је више одређен духом него географијом, више памћењем у неким другим облицима него историографским записима, приметио је Арбутина, истичући да је ово књига о кућама које су населиле један пре свега духовни простор.

„Да је књига о којој данас говоримо једино студија о усамљеним брвнарама осаћанкама које тихују расуте по златиборским висоравнима и падинама, био би то значајан прилог истраживањима градитељског наслеђа западне Србије и ширег подручја Балкана. Она је, међутим, и више од тога“, истакао је уредник Владимир Рогановић. Ова књига је и ход по историји и географији предела Златибора, ход кроз народна предања. Зарања дубоко у дух човека тога подручја, осветљава његове навике, потребе и обичаје, анализира културу становања и као таква значајан је прилог антрополошком одређењу златиборског човека, закључио је он.

„Чувари златиборске баштине су заправо старе и напуштене грађевине, које преживљавају последње дане и које на неки мистичан начин штите, чувају и стражаре над чаробним златиборским пејзажем. Мислим да је посебно важно то што је Златибор имао срећну околност да је осамдесетих година направљено етно-село Сирогојно, у којем се налази један број лепих златиборских кућа. Тада је дошло до ревалоризације старих кућа, које су идејно биле уништене и препуштене пропадању. То село учинило је да нови домаћини своје куће сачувају, па златиборска села и данас имају известан број сачуваних осаћанки“, указао је аутор. Те куће биле су у једном времену учионице у којима се учила и завршавала школа, у којој су они који су стасавали морали да знају да се изнад свега цени породица и њене потребе, да се уважавају старији, да је живот пред њима, да морају учити, поштовати традицију, наслеђе, закључио је аутор. 

У својој рецензији, Зорица Златић Ивковић констатује да је реч о студији посвећеној утврђеним вредностима традиционалне куће брвнаре с простора златиборске висоравни, насталој као плод посвећених теренских истраживања и свеобухватног проучавања расположивих извора – архивске грађе, као и домаће и стране стручне литературе.

Проф. др Александар Кадијевић пак истиче да је реч о студиозно компонованој и богато илустрованој монографији најплоднијег савременог истраживача градитељског наслеђа западне Србије, која је проистекла из темељитог проучавања релевантних споменика народног неимарства златиборског краја. Слојевито, аналитично и фактографски заокружено излагање, базирано на методолошки утемељеним закључцима, обогаћеним ангажованим опсервацијама и надахнутим пасажима, плодан је подстицај за даља истраживања ове недовољно познате и у Србији неправедно запостављене проблематике.