У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак, 15. јуна, представљена је књига Ђорђа Д. Сибиновића, РОДИТЕЉИ.

На представљању су, осим аутора, говорили Петар В. Арбутина, уредник издања и директор Гласниковог Сектора за издавање књига, и Златица Ђокић Катанић, начелница Службе за маркетинг и односе с јавношћу.

„Ђорђе Сибиновић је имао храбрости да крене путем који је давно Бела Хамваш означио као трагање за првобитном лажи. Хамваш каже да је приметио да је у човечанству нешто погрешно, па је кренуо у прошлост, да види где се преломила та парадигма истине човечијег живота, усуда и судбине. Идући у прошлост, следио је линију велике заблуде европског човека, не знајући основну истину ‒ да се та првобитна лаж није десила у некој епохи изван нас, већ управо у нама. Сви они ствараоци и писци који имају снаге, воље и талента, пре свега, да крену тим путем и да истражују ту линију првобитне лажи, доћи ће до једне овако сажете и болне књиге, каква је књига Родитељи“, истакао је Петар Арбутина.

Роман Родитељи не припада никаквом књижевном нормирању зато што припада животу, и то његова суштина и његово једино истинско и право одређење, закључио је уредник.

„Овакви какви смо нисмо довољни свету. Он тражи више, очекује друго и другог без обзира на све“, казао је аутор. „Пронашли смо све, од точка до Америке, открили да је Земља округла, али бољи свет од овога нисмо пронашли ни у себи ни у комшилуку. Ником овакав свет није по вољи. Нико никоме није довољан. Нема бића које пристаје да у свету опстаје недовољно свему недостижном. У замену за немоћ, у нади одлучујућег одлагања, нудимо свету заклетве да смо на све спремни: неко на уставу, неко на светој књизи, неко на очевом гробу, неко на балкону у Верони, неко у мраку тајних одаја. Покушавамо да откријемо баш онај додатак који ће нас учинити довољним свему ономе што не постоји као људскост, али господари границом укључења у свет“, запазио је Сибиновић.

Роман Родитељи Ђорђа Д. Сибиновића питко је и ефектно испричана тешка прича о великој људској драми, која се болно осећа као лична одговорност за немоћ и дубока туга за незаборав.

Начин на који је Сибиновић испричао причу о несрећној женској судбини, распетој између поретка мушке културе силовања и женске еманципације без самосвести, достојно конкурише облицима приповедања који доказују своју аутономију не само организацијом језика и слика већ пре свега продубљивањем испричаних прича на оним местима на којима је могуће у људску драму заронити бар онолико колико је то пошло за руком Софоклу, Шекспиру, Достојевском, Бори Станковићу...