У Клубу – књижари – галерији Гласник, у четвртак 16. марта, представљана је књига СРБИ И ПРОПАСТ ЈУГОСЛАВИЈЕ, објављена у саиздаваштву Службеног гласника и Завода за уџбенике, која је заправо приручник који обухвата текстове неколико еминентних аутора.

На представљању књиге говорили су Александар Раковић, виши научни сарадник у Институту за новију историју Србије у Београду, који је и један од аутора радова у књизи, Драгољуб Којчић, директор ЈП Завод за уџбенике, и Петар В. Арбутина, директор Сектора за издавање књига у ЈП Службени гласник.

Ова књига је намењена не само историчарима, већ и најширој публици, а текстове су писали еминентни стручњаци користећи сву постојећу архивску грађу. Осим Александра Раковића, аутори текстова су и Чедомир Антић, Александар Маринковић, Зоран Аврамовић, Миша Ђурковић, Зоран Јевтовић, Јован Ћирић, Радован Радиновић и Љубодраг Димић.

Раковић је такође констатовао да је реч о приручнику који је подједнако важан и наставницима у основним и средњим школама, који овом књигом добијају штиво помоћу којег ће објашњавати ученицима шта се заиста дешавало, али и широј јавности. Он је изразио наду да ће бити прилике да се о овом приручнику дебатује и с колегама из суседних земаља.

Као посебно важно, Раковић истиче утицај лажних медијских кампања и деловање страних дипломатских служби које су „навијале“ да се СФРЈ распадне, док су САД у почетку настојале да сачувају Југославију као државну целину. Оно што, међутим, њега посебно забрињава јесте то да процес распарчавања Србије још није завршен, нити се назире крај тога процеса.

Којчић је констатовао да ова књига представља и неку врсту одговора на класично пропагандно штиво какво је књига Домовински рат, објављена у Хрватској.

„За нас је ово један морални мементо - подсетник и правилник, који је потребан свима који желе да имају озбиљан приступ овом проблему и чињеницама“, нагласио је он.

Према суду Арбутине, једно од основних питања које се поставља у овој књизи јесте када се прошлост завршава, а да је заправо сва одговорност на политичким елитама од 1945. наовамо. Он је, међутим, скептик у односу на могућност реализације смислене и искрене дискусије политичких елита у нашем региону око утврђивања истине у вези с дешавањима које обрађују текстови у овој књизи. Стога још бесмисленијим сматра то што се деци у школама у уџбеницима из којих уче постављају питања усмерена ка проналаску одговора на узроке тих дешавања, и од њих истовремено очекује да их спознају, а да одговоре заправо немају ни они који су уџбенике писали.

Арбутина пак сматра да је и „закаснела истина“ боља од ћутања премда друштвене елите користе историју у мери која им одговара. Заправо би се морало тежити ка томе да се истина утврђује још у оном „формативном“ добу како се касније не би догађало да се изнова понављају исте грешке и узрокују бројне негативне последице.

„Истина суштински значи и одговорност, јер је она неопходна да бисте опстали, па је из тог разлога и те како важно да сачувамо истину за будуће генерације“, закључио је Арбутина.