У уторак, 23. априла, на Светски дан књиге и ауторских права, у Клубу-књижари-галерији Гласник одржана је промоција књиге ЧАГИН, Јевгенија Водолазкина.

О књизи су говориле Радмила Мечанин, преводитељка и Љубица Арсић, књижевница.

У уводном делу Радмила Мечанин је објаснила зашто је одабрала баш Водолазкина и његову књигу Лавр: „То је књига која је направила револуцију у књижевности, јер је имала скоро незамисливу тематику: неканонско житије које је настало у 21. веку. Водолазкин је проучавао стару црквену словенску књижевност и успео је да нас на оригиналан начин уведе у менталитет и свет неког из 12. века.“ Преводитељка открива и да је овом књигом аутор скренуо пажњу на себе и своју особеност: „Први пут је показао да време не постоји у оном облику како га ми перципирамо, да је време заправо континуум, оно је недељиво, а прошлост, садашњост и будућност постоје само у нашој перцепцији, зато што ми другачије то и не можемо да схватимо.“ Она додатно истиче и да „Чагин и друге књиге говоре о томе да је време испреплетано и да не само да прошлост утиче на садашњост и будућност него је тај процес реверзибилан, односно иде и у другом смеру“ и објашњава да због тога у свим његовим књигама постоје временске аномалије. „У Чагину јунак је човек који не може да заборавља, што није никакав дар већ божја казна. Њему постаје проблем како да се ослободи своје меморије и постаје издајник. У вези с тим кајање, метафизика времена и љубав јесу мотиви који се преплићу и у другим књигама, а овде су дати у пачворку од четири приче, где су паралелне љубави на први поглед врло замршене. Без кључа – сазнања да време није дељиво, већ је континуум – не могу се схватити ни хексаметри које пише“, закључује Радмила Мечанин.

Љубица Арсић је поделила одушевљење Водолазкином и открила да је књигу прочитала у једном даху: „Чагин је архивиста и има, на први поглед, велику надареност да памти и репродукује, али и један недостатак да не може да памти лица због њихове променљивости, због емоција које лице одржава. Он је биће које може да се поузда у чињенице, спискове, у уређен и сталан свет у коме нема места импровизацији.“ Она тврди да човек није биће чињеница и информација већ биће идеја: „Информације служе човеку да их пореди, процесуира, размишља, да ствара систем моралних начела који је врло важан за човека и који је врста бедема који нас штити од хаотичности овог света.“ Истиче и да прича о списковима и информацијама негира природу човека као променљивог бића: „То је једна злохуда идеја да уколико имамо уређен свет чињеница, да смо га ставили под контролу и да можемо њиме да господаримо. То је демонска идеја која говори против божје промисли да је свет неухватљив, да је догађање подложно машти, мистици, интуицији.“

Љубица Арсић закључује да иако на први поглед делује као криминалистички роман, где ишчекујемо шта ће се десити с јунаком, испод површине налази се дубока и врло умна уметнички изведена књига, која расправља о томе да савремено време, надзорни капитализам у коме се налазимо, не само да прави и сабира спискове чињеница и информација, које су му не знамо зашто потребне, него и ми добровољно пристајемо да их дајемо, одричући се онога што је за човека јако битно – приватност као предуслов слободе. Она нам открива да на крају ипак неко искупљење долази, подсећајући на то да је заборављање неопходно човеку, да је заборављање део те хармоније и дубоко повезано с православном, хришћанском темом праштања, али и с љубављу, која ће на крају Чагина потпуно оживети.