У Клубу – књижари – галерији Гласник, у четвртак 29. новембра, представљена је књига ЈУГОСЛАВИЈА, ПОСЛЕДЊИ ДАНИ (1989–1992), књига 1, Сви Срби у једној држави, Косте Николића.

Осим аутора, о књизи су говорили Владимир Петровић, виши научни сарадник Института за савремену историју, и Борисав Челиковић, уредник издања.

Челиковић је подсетио на симболику тога што је ова промоција уприличена баш 29. новембра, на дан који је готово шест деценија слављен као државни празник СФРЈ, а који је ушао у историју 29. новембра 1943, када је одржано Друго заседање АВНОЈ-а у Јајцу, на коме је донета одлука о федералном устројству Југославије. Он је уједно најавивио да се планирају још два тома ове књиге, који ће даље хронолошки пратити тему која се у првом тому анализира.

„Проблеми недоступних архива и даље отежавају рад на припреми оваквих издања. Ова књига је стога основ за даља проучавања и представља један микропоглед на одређена догађања у анализираном периоду“, констатовао је он.

Петровић је детаљније говорио о субјективним и објективним разлозима због којих ову књигу сматра посебно важном.

„Субјективно, она је дело аутора од којег сам много научио, па сам осећао и посебну обавезу као њен рецензент, јер је то и те како одговоран посао, с обзиром на то да многи аутори не трпе критику, што никако није случај с Костом Николићем, који је сасвим другачији по том питању“, истакао је он, додајући следеће: „Објективно гледано, ово је свакако једна посебна књига, која има потенцијала да буде превратничка, бар када је реч о теми и периоду које анализира.“

Уједно је напоменуо да није реч о јединој овако тематски усмереној књизи, али да је она ипак јединствена по много чему, јер на трагу методологије „густог описа“, коју је промовисао чувени антрополог Клифорд Герц, покушава да одговори на суштинско питање: Шта је утицало на распад Југославије и да ли је то била судбинска неминовност?

„Коста Николић је доста добро одговорио на ово питање, пратећи приступ који негује следећу идеју: можда не могу да вам кажем шта је цела истина, али и те како добро могу да вам покажем шта је лаж“, оценио је Петровић.

Николић је, најпре, захвалио уреднику Челиковићу, рецензентима и издавачу Гласнику. Нагласио је да је тема коју је анализирао занимљива, али да посао отежава то што је и сам део те историје, о којој има сећање, а због те субјективности је објективна анализа доста тежа.

„Стога сам се трудио да изложим различите политике и податке који их прате, сумирајући их објективно, без вредносних судова, препуштајући читаоцима да суде о њима; колико сам у томе успео и какав ће бити пријем књиге, нисам сигуран, али је то једини исправан научно-историографски приступ који сам могао да следим“, истакао је аутор.

Он се осврнуо на чињеницу да су на ову тему написане стотине доктората у свету – посебно на Западу, који је и даље фасциниран тим дешавањима – али ниједан код нас. Његов став, али и суштина књиге, јесу да ратови нису били историјска неминовност, јер ако Југославија није могла да опстане, рат свакако није био једина опција за њен распад.

„Рат се овде често тумачио као могућност да се поправи прошлост, док се о будућности уопште није мислило; југословенски политичари су зато одговорни за то што су распад пратили рат и страдање, које су они дочекали сасвим хладнокрвно, јер је то био њихов избор, а не историјска нужда“, закључио је Николић.

У првом од три планирана тома говори се о догађајима у Србији од краја 1988, када је Слободан Милошевић, после „успешно завршене антибирократске револуције“, која је и довела до уставних промена (28. марта 1989), стабилизовао свој поредак у Србији. Прате се и описују догађаји на југословенском нивоу: однос Србије и федералне владе, улога ЈНА, промена руководства у Црној Гори, сукоб Србије и Словеније, крај Савеза комуниста Југославије, избори 1990, заоштравање политичке кризе у Хрватској, почетак првих оружаних сукоба и проглашење независности Словеније и Хрватске (1991). У другом тому аутор ће се бавити ратовима у Словенији и Хрватској, док ће у трећем детаљније анализирати догађаје у Босни и Херцеговини.