У Клубу – књижари – галерији Гласник, у уторак 15. јануара представљено је четворотомно дело Срећка Ђукића - БУГАРСКИ КАДРИЛ, за које је владало велико интересовање с обзиром на то да је аутор реномирани дипломата и публициста.

О књигама су, осим аутора, говорили проф. др Александар Животић (Катедра за историју Југославије Филозофског факултета у Београду), историчар  Владимир Тодић (саветник у Управи за сарадњу са црквама и верским заједницама), социолог Слободан Гавриловић (члан Српског књижевног друштва и бивши директор Гласника), и извршни директор Гласниковог Сектора за издавање књига Петар В. Арбутина.

БУГАРСКИ КАДРИЛ чине четири књиге: Балканизација Балканаизвиђање српског дипломате из Софије (записи 1993–1995); Нови крсташи на Балкану – јављања српског дипломате из Софије (записи 1996–1997); Косовизација Европе – писма српског дипломате из Софије (записи 1998) и „Анђео“ над Србијом – глас српског дипломате из Софије. Књиге су природно повезане, али се могу читати и одвојено будући да су јединствене по тематици, по времену, по месту и, у највећој мери, и по актерима

Арбутина је подсетио на то да је кадрил врста игре и да стога назив ове књиге симболички указује на дипломатске игре које се у њој настоје описати, представивши потом и контекст и период који она обрађује. Ђукић је, наиме, боравио као дипломата у Софији од 1993. до 1998, водећи белешке о свим дешавањима, јер је сматрао да се ради о важном периоду за Балкан и за српско-бугарске односе.

„Ђукић је био у прилици да уједно и као учесник, али и као објективни посматрач, опише процесе и оно што се одвијало иза њих“, оценио је он, нагласивши да је реч о садржајима који су неопходни, а који су на трагу дела наших легендарних дипломата-литерата, какви су некад, примера ради, били Ракић и Црњански, у време када је дипломатија подразумевала писменост и литерарни дар.

„Он у својим белешкама није писао само оно што је јављао дипломатском поштом и депешама, већ су му као узор служили велики писци који су извесно време провели и у нашој дипломатској служби“, казао је Арбутина.

Животић је описао контекст догађања који ово дело илуструје, уједно, како је оценио, нудећи и причу о једној држави која се распада док њени остаци настоје да се консолидују у новонасталим, изузетно тешким околностима.

„Ово су дневнички записи који завређују пажњу стручне, али и шире јавности, сведочећи о односу Србије и Бугарске и његовој трансформацији која се тада одвијала“, запазио је он.

Тодић је истакао важност сазнајног значаја овог дела које, како је оценио, нуди прворазредне информације говорећи о низу важних догађаја који приказују рад наше дипломатије под утицајем два најутицајнија вектора: источног и западног.

„Ове књиге су значајно сведочанство и извор првог реда за писање историје Балкана на крају 20. века, јер доносе врло значајне информације и анализе, али се могу читати и као својеврсни дипломатско-ратни трилер“, констатовао је он.

Гавриловић се осврнуо на богату каријеру, али и књижевно стваралаштво Срећка Ђукића, напоменувши да наслови ове четири књиге говоре довољно за себе и о изазовима које настоје да прикажу. Он се уједно осврнуо на првобитне замисли и договоре са Ђукићем, а који су иницирали настанак ових књига у време када се он налазио на месту директора Гласника. Према његовим речима, било би драгоцено када би наше дипломате писале књиге попут Ђукића, јер би тако дале значајан допринос будућим генерацијама историчара.

„Често се не увиђа значај оваквих дипломатских списа, које су нам давно остављали великани наше дипломатије, али и књижевности, па је Ђукић, нажалост, један од ретких који се може сврстати у ред таквих у последње три деценије“, истакао је Гавриловић.

Ђукић се посебно захвалио свом издавачу (Гласнику), објаснивши додатно како је дошло до реализације ове четири књиге и зашто су оне сада скупа представљене. Он је уједно подсетио и на оцене бројних експерата и дипломата који односе Србије и Бугарске тумаче и називају „кичмом“ стабилности Балкана.

„Током санкционих деведесетих, Софија је уз Будимпешту била један од коридора кроз који се могло иоле пролазити, а стога и велики дипломатски изазов, јер је требало све описати и бележити, а времена за то није било много, али ми је посебно драго да је тада успостављен добар однос између нас и Бугарске, који се, захваљујући тим основама, у великој мери задржао и до данас“, закључио је аутор.