У издању “Службеног гласника“, објављена је историјска студија академика Момчила Спремића “Србија и Венеција (6-16. век)“, Београд, 2015.

Пажљиви истраживач дугих историјских процеса на средњовековном Медитерану, професор Спремић оцртао је контуре амбијента (географског, цивилизацијског), у којем су се развијали српско-млетачки односи. Први, најобимнији део књиге (“Проток времена“) углавном је посвећен политичким збивањима и делом, са њима повезаним, економским односима Србије и Венеције.

Иако су за средњовековне појмове државе биле међусобно веома удаљене, после Четвртог крсташког рата (1202-1204) постале су суседи, јер су Млечани запосели неке балканске крајеве. Осим тога, два партнера додиривала су се и на мору, с обзиром на то да је Венеција била господар Јадрана, а Србија је у средњем веку излазила на источну јадранску обалу. Односе двеју страна, аутор најпре прати од самих почетака до пред крај 13. века. Затим следе неспоразуми и сукоби у време краљева Милутина и Стефана Дечанског.

Посебан одељак се односи на покушај цара Душана да приволи Венецију на војно савезништво. Потпоглавље (“Ситне чарке“) односи се на другу половину 14. века, када долази до слабљења српске државе и озбиљнијих сукоба са Турском царевином. Аутор се потом бави приликама у Деспотовини, али и прилагођавањима млетачке и српске политике новонасталим околностима. Долази до промена на источнојадранској обали, као што су српски губитак Котора или силазак у зетско Приморје у време деспота Стефана Лазаревића. Сређивање односа Србије и Венеције, наступило је у доба деспота Ђурђа Бранковића.

Аутор настоји да обради све аспекте српско-млетачких односа до краја 15. века. Шеснаесто столеће обрађено је само делимично. Било је то време када Србија више није постојала као посебна држава, већ је била санyакат Турске царевине. У другом, мањем делу књиге (“Свакодневни живот“) обрађени су економски и друштвени аспекти српско-млетачких односа, техника трговачког пословања, исељавање, присуство Венецијанаца у Србији. У склопу онога што би се могло назвати културном страном српско-млетачких односа, посебно потпоглавље аутор је посветио српској књизи.

Професор Спремић најпре говори о рукописним књигама, за које констатује да су због скупоће, реткости, језика, али и православне тематике, недовољно биле познате на другој страни Јадрана. Друго питање које аутор третира, јесте штампана књига објављена у српским земљама од краја 15. века. Трећа тема односи се на српске штампане књиге, које су објављене у Венецији током 16. века. То је и показатељ културних релација које су се одвијале између двеју страна, али и значаја и бројности српске заједнице у тадашњој Млетачкој републици.

У предговору књиге аутор истиче изворе проучавања односа између Србије и Венеције у средњем веку, који су млетачки, дубровачки, српски, которски, угарски и други. Посебно наглашава значај рада у Државном архиву у Венецији, Библиотеци Св. Марка (Марциана) у Венецији, као и мноштву извора које поседује Дубровачки архив. Обимна је литература о српско-млетачким односима, али нико није обрадио цео средњи век, већ мање периоде или поједине теме. Разним питањима односа Србије и Венеције, бавили су се - Јован Радонић, Михаило Динић, Јорјо Тадић, Иван Божић, Ружа Ћук, Сима Ћирковић.

Студија академика Момчила Спремића представља значајан преглед српско-млетачких односа у средњем веку. Из тог разлога биће драгоцено полазиште будућим истраживачима, и незаобилазна библиографска референца у радовима о односима Србије и Венеције у средњем и новом веку.

Синиша Ковачевић