БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Библиотеку Књижевне науке чине колекције сврстане у оквиру Књижевне теорије и Књижевне историје. На тај начин Службени гласник попуњава огромну празнину у српском издаваштву новијег времена, која је настала после гашења фундаменталних библиотека српске културе као што су Књижевност и цивилизација, Сазвежђа, Књижевни погледи и многих других. Намера је да се објављују најзначајнија остварења светске књижевнотеоријске мисли – дела која припадају традицији а у много чему су битно одредила контекст модерне науке о књижевности, и остварења настала у новијем времену, и она која се намећу својом изузетном иновативношћу. Наравно, и оно што је модерно у српској науци о књижевности, а део је традиције, и оно што је новина чиниће ову библиотеку вишеструко занимљивом (то јест од најстаријих а значајних, па све до најновијих/најмлађих који стварају неку нову научну традицију).

Књижевне науке
О БИБЛИОТЕЦИ
УРЕДНИЦИ БИБЛИОТЕКЕ
Гојко Тешић, Милка Зјачић Аврамовић, Наташа Марковић, Маја Живковић
Затвори
Колекција ОСНОВА

ОСНИВАЧ И УРЕДНИК: Гојко Тешић


Колекција Основа обухвата фундаменталне књижевнотеоријске студије, расправе, монографије, енциклопедијске речнике и лексиконе теоријских појмова, хрестоматије и антологије одређених пројеката и -изама. Чине је три сегмента: књижевна теорија, књижевна историја и лексикографија.У колекцији ће бити представљени и најзначајнији посленици српске науке о књижевности (теоретичари и књижевни историчари)..

ЕСТЕТСКА МЕТАКОМУНИКАЦИЈА
ЕСТЕТСКА МЕТАКОМУНИКАЦИЈА
Антон Попович
помогнуто средствима Комисије SLOLIA Информативног центра за књижевност у Братислави, Словачка, превео са словачког и поговор Михал Харпањ, прво издање, 2018, 15,5 х 23 цм, 240 стр., тврд повез, латиница
ISBN 978-86-519-2153-0
1.650,00 РСД
1.403,00 РСД

Кад се каже да се Антон Попович бавио књижевном компаратистиком, теоријом уметничког превода и проблематиком естетске метакомуникације, то су веома штури подаци о активностима овог прерано умрлог научног радника. Био је неуморан организатор научног живота и уз свог професора и касније колегу Франтишека Мике има највише заслуга што је Њитра постала једно од најпознатијих средишта научног истраживања не само у Словачкој и Чехословачкој већ и шире. Антон Попович и цео Кабинет за књижевну комуникацију и експерименталну методику почели су са радом у Њитри у слободнијој друштвеној атмосфери шездесетих година прошлог века када нису биле обавезне норме социјалистицког реализма и марксизма у науци о књижевности. „Братска помоћ“ која је на тенковима дошла у августу 1968. резултирала је и у тзв. нормализацији која је била у знаку поновног успостављања тих норми. Кабинет је у одређеном смислу био „поштеђен“ нормализације. Мико, Попович и остали и у мучним седамдесетим годинама настављали су своја теоријска истраживања и објављивали књиге без значајније марксистичке критике и самокритике. Кад је у седамдесетим годинама постала скоро обавезна критика структурализма, а мислило се пре свега на западну теоријску мисао, али и на млађи нараштај чешких структуралиста, од којих је већина отишла у емиграцију, и Антон Попович је упутио неке критичке опаске на структурализам, али то је било у тежњи чвршћег заснивања књижевне теорије на комуникационој и семиотичкој основи. Томе је он сам много допринео и већ под сенком и претњом тешке болести ужурбано је развијао теорију метатекстова, што је била добра основа за каснију теорију интертекстуалности. Његови сарадници из тог времена, а међу њих спадају и приређивач и преводилац ове књиге, и уредник ове едиције, памтиће га као неуморног организатора научног живота и свесрдног пропагатора књижевнонаучне школе из Њитре.

Михал Харпањ