Ово није само прича Драганова. Ово је прича и Урошева који, градећи лик истоименог дечака, са својим малим страховањима и оптерећењима приступа животним изазовима.
Једанаестогодишњи дечак неколико пута испраћа оца на пут поплочан неизвесношћу и сваки пут, када се отац врати, он снагу радости спутава у себи јер се боји следећег телефонског позива. Стога млађи приповедач не остаје на маргини испричаног, него из соствене стајне тачке и угла посматрања гради свој мали, брижни и радознали поглед на свет. Прича се мора преносити на млађа поколења. За незаборав.
Допуњујући један другога, свезнајући и наслућујући приповедач, граде заједничку слику света која се налази на међи субјективног и објективног становишта. Заједничка мисао остварена у наслову Лазарева клет наводи на помисао да је истина у овим делима не само уметничка него и историјска, да се клет може протумачити као клетва цара Лазара, бранитеља и вишевековног чувара српске земље, али и као завет оца и сина Живаљевића који су положили својим прецима и који ће подарити наследницима незаборав у јединственом зарицању „за крст часни и слободу златну“.
Намеће се закључак да се историја понавља.
У четрнаестом веку, када је турски цар Мурат пошао да сравни са земљом још једну територију, љуто је узвикнуо кнез Лазар:
Да је
коме послушати било
Како љуто кнеже проклињаше:
„Ко не
дође на бој на Косово,
Од руке му ништа не родило:
Ни у пољу бјелица пшеница,
Ни у брду винова лозица!“
Свесни кнежеве клетве, творци овога дела остају доследни, алудирајући на онога „ко је рођен за по једном мрети“ а чија част живи док је српске земље и чувења.
Намеће се неодвојива веза напада Турака из 14. и НАТО напада из 20. века. Крвава, освајачка, убилачка, погубна, бешчасна и нечасна.
Србијо незаборави!
Извод
из рецензије Јадранке Милошевић,
доктора филолошких наука
.jpg)
.jpg)
