Сукоб између вере и знања односи се само на детаље који су придодати на та два основна начела, две теме које се вазда јављају у учењима свих пророка, тј. особа које су Божји изабраници, и чија је истинитост послања очигледна кроз чуда која су изводили. Само је неколицина људи неодговорних погледа и настрана ума порицала та начела, али се у озбиљном разговору таквим особама не може придати никаква важност, нити их на било који начин треба узети у обзир. Морали би, такође, бити жигосани и као ђавоље настрани и глупо тврдоглави, како би њихов пример одвраћао људе који су склони мишљењу да ташто преобраћање у неизворно кривоверје указује на интелигенцију и здрав разум.
У критичном тренутку морамо заборавити сопствене размирице. Једна од највештијих метода којој прибегавају филозофи јесте да, када у расправи наиђу на какву потешкоћу, кажу: „Метафизичка наука је одвећ истанчана. Од свих наука, њу је најтеже обухватити, то је тако чак и најинтелигентнијем уму.“ Они који следе филозофе користе се сличним триком како би решили неприлике у којима су се нашли. Када у раду својих учитеља не могу нешто да објасне, и даље их славе, говорећи: „Без сумње се решење може пронаћи негде у наукама које су развили древни учитељи.
Онај ко се задовољава тиме да његова замисао о Богу подразумева само толико славе, заправо га чини нижим од било ког другог бића које само зна само себе и друго, што није оно само. Јер ће онај ко зна Њега као и себе бити племенитији од Њега који као заслугу има само самоспознају.
.jpg)
.jpg)
