Однос између науке и религије не може се свести на просто избегавање контрадикција. Усклађивање верских учења с постојећим научним теоријама очигледно је важан предуслов за дијалог, али ми се чини да теолози треба да преузму много активнију улогу у овом процесу. Да би премостили дубоки јаз који тренутно раздваја ове две дисциплине, они морају да се потруде да сазнају што је могуће више о новим научним открићима, и да бар донекле разумеју језик којим се служе математика, физика и биологија. Ако то не ураде, шансе да се промени постојећи статус кво биће знатно умањене.
Да бисмо боље схватили какву корист теологија може имати од оваквог приступа, замислимо на тренутак да је људско знање налик балону који је потопљен у „море“ непознатих истина. У овој метафори свако ново откриће представља ширење балона, које аутоматски повећава његову контактну површину с „бесконачном мистеријом“ која га окружује. Ако овој „бесконачној мистерији“ дамо њено уобичајено теолошко значење, следи да стицање било каквих нових знања мора да има позитивну конотацију (пошто нас на известан начин приближава Богу). Није, наравно, неопходно наглашавати да ће права суштина ове дубоке „мистерије“ остати заувек ван нашег домашаја. То не значи, међутим, да је не треба проучавати и да нема смисла веровати да нам сваки нови помак у људском знању пружа нешто бољу слику о њеној природи. У том погледу наука може веома да користи теолозима, али само уколико претходно стекну увид у нека од њених најзначајнијих достигнућа.
.jpg)
.jpg)
