БИБЛИОТЕКА УМЕТНОСТ И КУЛТУРА

Ова је књига под видео-надзором.

Признаћете, привукао вас је наслов белешке. Можда се и махинално осврћете, гледате лево-десно, крајем ока осматрате горње углове просторије у којој се налазите. У сваком случају, мада смо се већ увелико свикли да нас камере одасвуд прате – наслов белешке изазива нелагодност. А шта би било да је назив гласио: „Бог све види“? Верујем да тада многи не би ни читали ове редове. Неко би одмахнуо руком, неко би се насмејао... Јер, у нашој свести, у нашим животима, божје свевидеће око замењено је „свевидећим очицама“, хиљадама и хиљадама механичких направа које зујкају, врте се у свим правцима, пиље, мотре... Другачије речено, човек је питање савести препустио технологији. Уз јадну наду да није баш сваки његов поступак „покривен“ камером, да постоје и „мртви углови“ у којима радимо шта нам се прохте. А било је другачије. Из припрата, из купола, из певница, са зидова храмова – гледале су нас слике Господа и светаца, слике анђела свих редова, слике апостола и јеванђелиста, слике светих ратника и великомученика, и слике скрушених задужбинара. Довођени су најбољи живописци, део тог великог сликарства истрпео је мене векова. Књига Рука, боја, храм на то подсећа, композицију по композицију, лик по лик, нијансу по нијансу... Дакле, зидне слике су остале. Али, питање је да ли је то довољно – ако се сада више лецнемо када само помислимо да нас посматрају механичке очице, а не око свевидеће. Јер, види ли се шта уистину радимо – за некога можда може да буде само застарело, религиозно питање, али ни за кога не сме да буде само питање савршености технологије. Уверен сам да се то осећа када се књига Рука, боја, храм раствори – ови живописи нас гледају.