Преписка два писца, сваког са свог краја цивилизацијске драме своје две земље и уморне Европе у целини, сусреће се на граничном прелазу Бајаково – Батровци. На месту где се смисао допуњује у мисли саговорника а државе раздвајају, остаје само разум храброг појединца, препуњен интелектуалном сумњом, прецизним исказом и правим именовањем људи и појава.
Данило Киш је говорио да је „интервју есеј у два гласа“, a сличну аналогију можемо применити и на ову преписку. Гласно постављена питања и тражење одговора препуни су скепсе према искуству и непосредној стварности. Есеј у два смера говори о границама егзистенције и свим рукавцима балканских (европских и светских) апсурда: нема краја, јер се све већ десило, све битке су добијене и изгубљене у прошлости. Само ретки попут Јерговића и Басаре то виде – клице нових историјских дубиоза и процес суноврата смисла.
