БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНИ ГЛАСНИК

„Знате, у нашем царству сунце никада не залази“, та реченица онако без јасне везе изговорена и никоме посебно упућена имала је, изгледа, религијску моћ за господина Тејлора. Јер он се после те изјаве замисли и окрену према прозору. Као да је негде у небеским пространствима тражио границе тог највећег царства у историји човечанства. Грофу Гаврилу Милорадовичу несвесно се затеже лице. Узнемирило га је питање. Годинама се припремао за ово путовање, скупљао податке, ступао у разне, често некорисне преписке, пребирао по породичним списима, очекивао, можда, објашњење или разрешење за многе личне и породичне тајне, и сада тек онако: где си кренуо? „Идем у Турско царство, у херцеговачки ејалет, а мостарски мудирлук“, необично гласно проговори, па као да га ове далеке и чудне речи мало уплашише, тише настави: „Идем у манастир Житомислић, на обалу реке Неретве, да обиђем задужбине предака. Уредним, читким рукописом капетан Палина уписује у приватни дневник оно што чује. „На своју земљу, на племениту...“, гроф то тако тихо рече да капетан стаде и упитно га погледа.