Ништа више није било исто као пре од тренутка кад се појавила брзина. Сва осећања свела су се на мале механизме које је требало наново подесити. Ко зна колико придева је наједном застарело. Ко зна колико се суперлатива у часу урушило, изненадно поставши тегобно комични...
Први роман Алесандра Барика, Замкови гнева, одмах су приметили и читалачка јавност и књижевна критика. Награђен је књижевним наградама „Медисис“ и „Кампијело“. Са сигурношћу можемо тврдити да је шаролики свет Барикове прозе, оригиналних и непоновљивих књижевних јунака, произашао баш из ове књиге. Све оно што је у каснијим књигама из живота узлетало у имагинацију и из снова се сурвавало у живот, градећи чудесне књижевне универзуме, зачето је у измишљеном градићу Квинипак, централном месту дешавања романа Замкови гнева.
Француска критика назвала је овај роман Алесандра Барика „виртуозном и интелигентном стилском партитуром, сензуалном и шокантном“. Али све ове, пре свега тачне, вредносне одреднице проистичу из чињенице да је свет који нас окружује скуп субјективних догађаја и опажаја, а да је историја прича о таквим доживљајима, који граде мозаичну слику времена. Исто као што јунаци овог романа са собом носе своје снове и проклетства, жељу да прошире свет и да га, истовремено, сажму у симбол властите креације, и тако крену у сусрет будућности. Они су попут палих Икара, неспособни за уживање у некретању, динамика и интензитет њихових снова чине пут судбине, узвишености и болних удараца.
Замкови гнева је роман који нам сликовито прича о томе колико је живот чудесан и трагичан, истовремено.
.jpg)
.jpg)
