Изгубљена душа је парабола о убрзаном времену, ритму с којим не умемо више да изађемо на крај, носталгија за универзалним временом у ком бисмо сви успели да се пронађемо. Приказује савременог човека који је изгубио осећај смисла живота, којем у трку свакодневице преостаје мало времена за рефлексију, за постављање себи фундаменталних питања о испуњености у животу.
Метафора изгубљене душе је одавно присутна у култури. Олга Токарчук, Јунгова следбеница, надовезује се на опис синдрома губитка душе код његових пацијената, и на свој начин причу поетизује. Илустрована у винтиџ стилу, радња треба да нас асоцира на детињство, на безбедну, митологизовану прошлост, а у форми је бајке зато да би допрла и до деце и до одраслих.
