Све приче су испричане. Упркос томе, људи се с несмањеном пажњом окупљају око наратора који налазе начине да им испричају све оно што су већ чули или су били дужни да чују а нису. То не значи да је виталност књижевности резервисана за начин и вештину приповедања или за брзину којом ће свој језик прилагодити времену у којем га изговара, да би хиљаду пута већ испричане приче поново живеле у наручју које и даље не испушта корице.
Ако jе људска драма у античком добу визирала понирање душе пре него што га је језик изговорио и одиграла се једном заувек у ликовима јунака и богова, мајки и синова, очева и кћери, у околностима ратова и двобоја, у поводима истине, љубави и етеричне недостижности слободе, а сада се неочекивано и лако центрира у поље стрњика, засад паприка, кукурузе, фискултурну салу, варошки фризерај и аутобуско стајалиште без надстрешнице, постаје сасвим јасно да се Деметра и Персефона на српском језику заправо зову Радмила и Миланка, а да је Прометеј свој праведнички и незаустављиви поход у вечност окончао на бакелитном волану трактора домаће производње као Живан Родитељски.
Начин на који је Сибиновић испричао причу о несрећној женској судбини, распетој између поретка мушке културе силовања и женске еманципације без самосвести, достојно конкурише облицима приповедања који доказују своју аутономију не само организацијом језика и слика већ пре свега продубљивањем испричаних прича на оним местима на којима је могуће у људску драму заронити бар онолико колико је то пошло за руком Софоклу, Шекспиру, Достојевском, Бори Станковићу...
Роман Родитељи Ђорђа Д. Сибиновића питко је и ефектно испричана тешка прича о великој људској драми, која се болно осећа као лична одговорност за немоћ и дубока туга за незаборав.
.jpg)
.jpg)
