Викторијански Лондон, у којем се одвија већи део приче и завршни чин Динамитера, код Честертоновог Човека који је био Четвртак, већ је едвардијански, успоренији, али прича није мање динамична. И колико се представа о терористима (вероватно ирским, прем-да се нигде не каже изричито) код Стивенсона огра-ничава на једну групу, код Честертона се она претвара у идеју о целом свету који прелази на страну анархи-ста. Овакав парадокс можда може да изненади, али треба знати да је Честертон био познат и као „принц парадокса“, па су и нека друга његова дела из области фикције право врело парадокса. То је посебно уочљиво у Клубу уврнутих заната, који претходи Човеку који је био Четвртак, али и касније, у лику оца Брауна, Честертоновог детектива, који би такође могао да се назове „принцом парадокса“.
Милан Милетић
