Храна се показује као феномен на коме се рефлектују сва духовна и мисаона кретања данашњице – од глобализације (под фирмом универзално здравог) и елитизма признатих светских кухиња, до својеврсног кулинарског национализма и локализма (здраво је јести само оно што успева у нашем поднебљу); од кулинарског традиционализма (по рецепту наших бака), до мултикултурализма...
Стога је за форму ове књиге одабран дијалог, дијалог сопственог гласа с одјецима гласова аутора прочитаних књига, гласова будућих читалаца, гласова пријатеља и осталих ближњих, али и оних удаљених а бучних гласова репрезената рекламне индустрије с призвуком хистерије и помодарства (храна која убија, здрава храна, немојте јести...! једите...! најновија научна истраживања показала су да...), гласова еколошки настројених противника генетски модификоване хране или традиционалистичких противника фаст фуда.
Документи сведоче: да, на српским дворовима, за трпезама застртим белим платном, златним и сребрним прибором јели су се кавијар од дунавске моруне, свежа риба из Јадранског мора, печење зачињено белим луком. На сваком двору постојао је велики подрумар а вино су служили пехарници. Обичан народ, пак, хранио се скромно: најчешће хлебом, луком и водом. За трпезу се седало два пута дневно, у десет пре подне и увече, а месо се јело једино о слављима.
И тада је, као што то и сада чини, човек себи свакога дана постављао исто питање: шта ћемо данас јести? Био потакнут обиљем или оскудицом, ово је питање понављао у сваком времену и у свим културама. Том питању, вечном, нова су времена додала једно ново: како се хранити здраво (а не потрошити превише новца)? Оба питања, поновљена небројено пута на свакој земљиној тачки, изискују свакодневни дијалог.
Награда Етнографског института САНУ за резултате у етнолошким и антрополошким истраживањима реализованим у двогодишњем периоду 2011–2103.
