Захваљујући издавачкој кући „Службени гласник“ дошли смо до драгоцених нових текстова Мирослава Крлеже. Није то нека загубљена приповетка, необјављена песма или скица романа. То је нешто важније, а и занимљивије: записи које је Крлежа, као главни редактор, бележио на маргинама јединица писаних за енциклопедије Лексикографског завода.
Из тих узгредних записа објављених под насловом „Маргиналије“ (2011), које је зналачки приредио критичар и лексикограф Влахо Богишић, препознајемо у пуном сјају Крлежу енциклопедисту, темпераментног мрзитеља сваке површности и непријатеља општих места.
Поједине његове маргиналије којим је критиковао аутора неке важне јединице (Беч, којег нема, Мустафа Голубић, Матош, Мештровић и др.) праве су, готово комплетне јединице, богате наобразбе и раскошног стила. Нисам поверовао, али уверен сам да су ове примедбе ушле у коначну редакцију „натукница“ о којој је реч.
Мада међу маргинама има и љутњи што су се редактори оглушили о његове примедбе. У тим питорескним траговима његовог темперамента препознајем Крлежу каквог сам га сретао и знао. А то значи да га, читајући ове маргиналије, будуће генерације могу боље упознати, чак боље него у његовим капиталним делима. Ево примера његове типичне маргиналије:
Челебоновић, Марко. „Рођен у богатој грађанској породици. Ово истицање породичног подријетла код појединих лица нема никаквог смисла. Прије свега, то је метода филистарски малограђански глупа, заостала и беспредметна.“
А за оне који неправедно тврде да је Крлежа био србомрзац ево једне од релативно честих, а битних маргиналија узорне оријентације: „За ћирилицу одредити 48 редака, једва пола ступца у овој енциклопедији, у сваком случају је сувише мален простор.“
Јован Ћирилов
