Међу могућим узрочницима свеопште пропасти у савременим антиутопијским визијама краја света, уз нуклеарне и еколошке катастрофе – ако изузмемо прилично фантастичне претпоставке доласка надмоћних ванземаљаца који ће да нас покоре – ратови до истребљења због превласти над све сиромашнијим енергетским ресурсима појављују се као један од лајтмотива.
Наслов књиге Срећка Ђукића коју је Службени гласник објавио 2009. године, а који гласи Време енергије, у комбинацији са прегледом садржаја књиге који сусрећемо већ на првим страницама и који упућује на тему везану за енергетске кризе и енергетску дипломатију, код читаоца, тако, у првим тренуцима неминовно буди катастрофичне асоцијације. Али, пошто са прегледа садржаја пређемо на сам садржај књиге, доживећемо пријатно изненађење. Јер Срећко Ђукић, дипломата од каријере, са ужом специјалношћу везаном за питања међудржавних енергетских односа – приступајући овој теми са респектабилним знањем и аналитичком способношћу – не миноризује поменуте опасности, али нуди далеко комплекснију слику тренутне ситуације, са разноврсним перспективама развоја, које су, иако, наравно, далеко од оних са наивним оптимизмом, ипак све само не катаклизмичне.
Поред хвале вредне потребе да се овдашња јавност заинтересује за питања од судбоносног значаја којима се најчешће не придаје адекватна пажња и указивања на потребу за јединством Европе од Атлантика до Урала као јединим начином да се Стари континент енергетски обезбеди на дужи временски рок, посебно је интересантно Ђукићево истицање парадоксалне узрочно-последичне повезаности опасности од нуклеарне катастрофе и опасности од општег енергетског рата. Пошто је нуклеарна енергије опасна, а и извори нафте и гаса ограничени, треће решење ће, извесно је, у даљој будућности тек морати да буде пронађено.
.jpg)
.jpg)
