Иза Марићевог есејистичког дискурса који тежи објективности наслућује се и лични став, извесна резерва према херметичности и некомуникативности поетског исказа, која исходи из симболистичке поетике. Зато му је од свих претеча модерне поезије најближи Бодлер, што је и у духу традиционалне српске песничке и књижевнокритичке мисли, која је од почетка овога песника прихватала и којој су дуго остале стране тежње које најављују авангарду. Марић те тежње схвата, али је више склон, ако се тако може рећи, умеренијем модернизму који Рембоовим „мутним“ исказима и симболистичкој херметичности уопште претпоставља јасноћу Шарла Бодлера, кога је, као и Рембоа и Малармеа, читао у младости и којим се одушевљавао.
У [Лотреамоновим] Малдороровим певањима [закључује Марић] јединствено је то што су она „мешавина силовите спонтаности исказа, израза моћне подсвести која пробија све цензуре, нека врста арт брут, сирове уметности, како је дефинише Дибифе, уметности ван културе, пре и ван сваке школе и традиције, уметности алијенисаних“ и „скоро школске вежбе, књишке пародије литерарних узора“, што је „пароксизам литературе и, у исто време, њено радикално рушење“, и, као таква, „крик тријумфа над рушевинама“, „узор модерне“.
(Јелена Новаковић)
