Док пише о српским писцима, при том подједнако подразумевајући националну, језичку традицију из које они израстају, као и опште историјско, европско залеђе њихове културе, Сретен Марић никада не заборавља да припомене да дело увек настаје у одговарајућим друштвеним и поетичким околностима и да те околности истовремено и осветљава и рефлектује. У тренутку када тумачи дела која су обележила српску књижевност после Другог светског рата, најављујући, у мањој или већој мери, поновно изналажење веза са дубљом традицијом и успостављајући, у мањој или већој мери, нови, модернији (заправо, модернистички) начин књижевног изражавања, посебно је актуелно питање револуције – шта она мења у животима људи, па, сагласно томе, на који се начин то исказује у самој књижевности.
(...) Револуција је за Марића, пре свега, промена која се јавља као историјска стихија, али је заправо дубоко нужна, и та стална променљивост света (виђена у светлу учења оглашеног још у античкој филозофији) напросто изазива и подстиче песника да је детектује, да је „преручи“ у говор, да изнађе нове речи за нову слику епохе. Ту се, онда, питање језика природно поставља као приоритетно – ма о коме или о ма чему да пише Сретен Марић неизоставно говори и о језику, као медијуму стваралачког изражавања света, као средству које формира смисао, као грађи која претходи сваком узлету духа и маште, као полазишту које обликује свако писање, остављајући нас у потребној илузији да је писање обликовање језика, а није само тако, јер језик омогућава писање. Такво становиште чини Сретена Марића и данас врло актуелним мислиоцем и тумачем књижевности.
(Михајло Пантић)
