Француску књижевност насталу у периоду између 1770. и 1815. године, којој хронолошки, а добрим делом и суштински, припада Шатобријаново дело, различити историчари књижевности су – од тог времена па до данас – различито именовали, указујући на њену блискост са литерарним правцима који су времену њеног настанка претходили или са онима који су након њега уследили.
Да ли је у питању постсентиментализам, посткласицизам или ипак преромантизам питања су на која је тачан и коначан одговор немогуће дати, али је, ако не као доказано тачнији, оно барем као током времена најчешће употребљаван – термин „преромантизам” ипак извојевао победу.
Иако крајње несклон прихватању произвољних подела књижевности на периоде и правце – и иако свестан да је у овом случају победа термина „преромантизам“ над другим терминима добрим делом узрокована потребом француске књижевне историографије да докаже аутохтону утемељеност свог националног романтизма и оспори теорије по којима је овај правац у отаџбину бројних књижевних праваца, заправо, из иностранства увезен – Сретен Марић се, ипак, у радовима предоченим у књизи О Шатобријану и француској књижевности коју је Службени гласник објавио ове године, са од њега неочекиваном одлучношћу, опредељује за доминантно одређење.
Разлог је оправдан колико и једноставан: овај књижевни период, чије су бројне контроверзе на најсликовитији начин сабране управо у Шатобријановој личности и делу, био је од пресудног утицаја на француску књижевност долазећих времена , па се, тако, у Шатобријановом опусу крије наговештај кључних преокупација будућих песничких нараштаја, док се на великане француског романтизма прилично основано може применити руска метафора са Гогољем и шињелом, и рећи да су изашли из Шатобријановог шешира.
