У четири репрезентативна дела Марије Самбрано (1904–1991), ученице Хосеа Ортеге и Гасета, сад окупљена у једној књизи (Снови и време, Исповест: књижевни жанр, Шумски пропланци, Блажени), представљени су темељни аспекти њене филозофије, од изванредног значаја у европској мисли у 20. веку. Она овдашњем читаоцу дочаравају ауторкину дубоко шпанску и недвосмислено универзалну мисао. Марија Самбрано се као мислилац посветила напору да докучи односе између појединца и стварности – која је по њој увек тајанствена и недокучива, чак и када изгледа блиска и приступачна – кроз спој филозофије и поезије. Она сама је записала да је „човек и божанско“ наслов који можда најбоље одговара њеном целокупном делу. Однос човека према божанском, према корену светости у њему и изван њега, према бићу које жели да избије на светлост, да се покаже виђењу, јесте константа у њеном делу. Било да је у питању феноменологија божанског, личности или сна, увек је реч о откривању „онога што се појављује“, феномена који својим појављивањем чини да људско биће буде оно што јесте. То је потрага од суштинске важности, потрага за светом, неухватљивом суштином људског која се, међутим, показује као многострука, и коју ауторка истражује под видовима „богова“, „времена“ или „историје“.
