Рођени приповедач, Абдулах Сидран, гласовити босански песник, у овом аутобиографском делу, по много чему романескном, јер и живот сам уме да буде романескан, говори нам о људима и догађајима, некадашњим и скорашњим. То су људи који су блиски писцу. То су догађаји који су се одигравали око њега, без њега или с њиме. Ту је и његово сећање, боље или горе од стварности које се он сећа. Можемо да му не верујемо, и онда када говори о често болним збивањима и подацима о којима и понеки читалац понешто зна или да умесно или слепо више верујемо себи, али таква размимоилажења нису важна јер ово није нека непобитна историја: ово је живот како га види аутор, његов живот и његове помисли. А тај живот искрсава кроз приповедање које спонтано извире из срца и зарања у драму кроз коју нас заокупља зло у човеку. Довољно је задржати се на Сидрановом чулу за иронију коју он препознаје у стварима, на његовом поетском начину сазнавања света, на његовој љубави према животу и његовој особеној ведрини пред мраком, и то чини ову књигу драгоценом.
