Од 1948. до 1953. године трајала је дуга сахрана парламентарне демократије.
А славуји авангардне и модерне уметности? Необуздани критичари грађанске демократије, боеми, галамџије, писци безбројних манифеста? Где су они били?
Писање и објављивање уметничких манифеста разних „изама“ сада је претворено у кривично дело подривања државе.
Пошто није било манифеста, није могло бити ни расправа о манифестима.
Пошто није било манифеста, ни расправа, певана је поезија. Каква поезија? Поезија јединог и обавезног „изма“ – социјалистичког реализма. И певали су је готово сви, са чудесним изузетком Јарослава Сајферта. Једино се он усудио да у збирци из 1950. године, објављеној под насловом „Песма о Викторки“ /јунакиња романа Божене Њемцове/ саопшти алузивне стихове:
Јер сваком ћутке смрт у сусрет полази,
и немилосрдна, марљиво жање.
Не одмара се, и не чека,
и као да ништа није било
наставља даље.
У листу Творба зачуо се одмах злослутни глас песника Ивана Скале, који је оптужио песника Сајферта: „У празној љуштури формалне вештине отеловљује Сајферт своју равнодушност према животу радних људи, свој нихилизам грађанина, своје одбацивање савремености...
Сајферт завиди птицама на њиховој песми и крилима... Он не види и не жели да види крила која расту нашем радном човеку у лету ка социјалистичкој будућности. Сајферт хоће да између редова Викторке сугерише читаоцу како у нашем новом свету људског дружења нема љубави и среће. Каже на једном месту: „А људи људима желе зло“.
Наравно, сам Иван Скала желео је само добро Јарославу Сајферту, иако су тада због сличних оптужби летеле главе, јер како је певао Сајферт, „смрт... немилосрдна, марљиво жање“. (Александар Илић)
