БИБЛИОТЕКА КЊИЖЕВНЕ НАУКЕ

Библиотеку Књижевне науке чине колекције сврстане у оквиру Књижевне теорије и Књижевне историје. На тај начин Службени гласник попуњава огромну празнину у српском издаваштву новијег времена, која је настала после гашења фундаменталних библиотека српске културе као што су Књижевност и цивилизација, Сазвежђа, Књижевни погледи и многих других. Намера је да се објављују најзначајнија остварења светске књижевнотеоријске мисли – дела која припадају традицији а у много чему су битно одредила контекст модерне науке о књижевности, и остварења настала у новијем времену, и она која се намећу својом изузетном иновативношћу. Наравно, и оно што је модерно у српској науци о књижевности, а део је традиције, и оно што је новина чиниће ову библиотеку вишеструко занимљивом (то јест од најстаријих а значајних, па све до најновијих/најмлађих који стварају неку нову научну традицију).

Књижевне науке
О БИБЛИОТЕЦИ
УРЕДНИЦИ БИБЛИОТЕКЕ
Гојко Тешић, Милка Зјачић Аврамовић, Наташа Марковић, Маја Живковић
Затвори
Колекција НОВА СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ 18—20. ВЕКА

УРЕДНИК: Гојко Тешић


Антологијски избори из српске књижевне, уметничке и културне баштине (аутори, жанрови, феномени, врсте итд.) недостају у модерном научном приступу; боље рећи, презентовање непознате и ретке, тешко доступне грађе за школске и студијске сврхе иницирало је покретање ове колекције у више тематских целина (то ће бити назначено ликовно-графичком опремом).

КРАТКОЈЕ НАПИСАНИЈЕ О СПОКОЈНОЈ ЖИЗНИ
КРАТКОЈЕ НАПИСАНИЈЕ О СПОКОЈНОЈ ЖИЗНИ
КРАТКОЈЕ НАПИСАНИЈЕ О СПОКОЈНОЈ ЖИЗНИ
КРАТКОЈЕ НАПИСАНИЈЕ О СПОКОЈНОЈ ЖИЗНИ
КРАТКОЈЕ НАПИСАНИЈЕ О СПОКОЈНОЈ ЖИЗНИ
Алексије Везилић
приредила Мирјана Д. Стефановић, прво издање, 2011, 12 х 18 цм, 228 стр., броширан повез, ћирилица
ISBN 978-86-519-1043-5
99,00 РСД

Краткоје написаније о спокојној жизни (1788) Алексија Везилића јесте прва збирка лирике у српској књижевности. Данас се ови стихове тумаче као вид критичког просветитељства којем уопште не смета што је испеван у два класична облика, хексаметру и сафичкој строфи, оним формама које су посрбљене у својој морфологији и које су изникле из традиције латинског световног песништва. Везилићева скепса, одлична баштина Стеријиној, извориште је тражила у чувеном јеванђеоском: „А каква је корист човеку ако сав свет задобије а души својој науди.“ Просветитељски је, коначно, и његов критички начин размишљања, сав у просторним а не временским координатама.

Смештајући простор човековог живота између две неумитне тачке (рођења и смрти), у жељи за спокојношћу као задовољством продужава га цик-цак линијом између опонентних парова врлинâ и манâ. На тај начин стављајући човека пред изазов слободе самоодлучивања. Друкчије казано и свесно хронолошки обрнуто: песник се одлучио да не прави идејну маску класицизма, већ да је оголи у обличју људског лица. Тако је изазвао људско биће да се супротстави својој духовној малолетности. Не би ли и то могло да буде обележје просветитељске поетике, оне критичког облика, дакле, живог проседеа нове традиције?

Verified by VISA MasterCard SecureCode Banca Intesa Beograd
©2009 - 2018 — Службени гласник РС