О стварању насупрот оскудном времену! У трагичкој уметности Хелдерлин је видео врхунац песништва. Из особене носталгије за старом Грчком, свестан свих разлика које нас од ње деле, успео је да изнедри елементе новог освита. Наслућујемо га, као освит новог раздобља у језичком артикулисању историјских смислова, у његовим списима о Софокловим трагедијама, у теоријској основи коју ће дати за своју незавршену трагичку игру Смрт Емпедокла, у његовим коментарима уз одломке Пиндарових песама. Фридрих Ниче, такође један од великих мислилаца освита, долази тек после једног од највећих песника света до данас.
Списи о којима је реч истовремено су, после песникових нацрта из поетике, врхунац Хелдерлинове поетике, његове песничке рефлексије која својим увидима потреса све што можемо знати о пресудности једног дела без правог премца. Хелдерлинов мислилачки пут, који је несумњиво захтевао својеврсну одважност, водио је у даљине у које се нису усудили заћи ни најдалекосежнији филозофи његовог времена, међу којима истакнуто место заузима Хегел. Тај пут, до сада још недовољно тумачен, готово непознат, свакако с неискушаним својим могућностима, пут је на којем величина поезије само расте, и њен се значај открива као незаобилазан за људски опстанак.
