„Књижевност је језичка умјетност, а књижевно дјело је језичка умјетнина. Моја књига је елаборирала управо тај став. Свијест о томе да књижевност није ништа друго него језик постала је средишња тачка књижевнотеоријске мисли оног времена. Наравно, то се увјерење јавило под пресудним утјецајем оних стваралачких искустава које је током XX стољећа стицала сама модерна књижевност, која је постала свјесна свога медија у мјери у којој су то била ријетка раздобља у прошлости. Јер, свака се нова поетска генерација од почетка XX стољећа појављивала на сцени са позивом на препород језика, на револуцију у језику, а крилатица о поезији као ’испитивању језичких могућности’ постала је један од лајтмотива читаве модерне књижевности. Сасвим природно, и модерна књижевнокритичка мисао је кренула у истом правцу, поставивши у средиште своје пажње сам језик, његову природу и његове изражајне могућности.“
