Књига Радована Поповића Михиз – Oдгонетање једног живота, коју је Службени гласник објавио ове године, настала је, по речима аутора, комбиновањем делова аутобиографских књига легендарног критичара и барда српске књижевности, сећања његових савременика, писама до којих је Поповић успео да дође, фотографија добијених од Михизове породице или преузетих из архиве аутора и документације „Политике“ и „НИН-а“…
На релативно малом простору, Поповић читаоцу пружа занимљив преглед биографије човека чији је вишедеценијски утицај на српску књижевну сцену тешко упоредити са утицајем било које личности у историји наше књижевности – јер нико осим њега, укључујући чак и Јован Скерлића, који у своје време јесте представљао свемоћан ауторитет у процени вредности постојећих дела, није био сведок и судбоносан саучесник настанка тако великог броја књига тако бројне а тако значајне књижевне братије.
Од Меше Селимовића до Душана Ковачевића, од Добрице Ћосића до Борислава Пекића, од Антонија Исаковића до Матије Бећковића, од Драгослава Михаиловића до Слободана Селенића – креће се импозантан списак аутора у чијем стваралаштву је Михиз активно учествовао као добронамеран, али оштар критичар њихових рукописа, који су, у жестоким пријатељским полемикама, доживљавали различите трансформације и добијали коначну форму.
Већи део Михизовог критичарског рада, тако, будући да је усменог карактера, осим у записима његових саговорника, за будућност, нажалост, остаје изгубљен.
Племенита жеља Михизове књижевне браће да од заборава сачувају његово усмено благо, међутим, у заборав је бацила добар део онога што је сам записао.
Под ауром мита о његовој вербалној критичарској моћи, за велики део књижевне публике Михиз писац готово потпуно остаје прекривен мраком, пре свега драмски и – ако не претерано радан и плодан – несумњиво вредан.
Тој, мање помињаној страни Михизове личности и дела, Радован Поповић у овој књизи посвећује простор који заслужује.
