„Крећући се у подручју које је у науци о српској књижевности једва било обрађено, Дамјанов је испољио неколико истраживачких особина које су очигледно обезбедиле успех његовом испитивању фантастике у српској књижевности предромантизма. Да би се стекао увид у ово раздобље српске књижевности, било је неопходно ишчитати, пре свега, томове и томове на славјаносербском језику писаних романа, драма, епова и других дела, трагати за ретким издањима и систематизовати све то: он се успешно снашао на том првом и најсложенијем делу посла. Потом, морао je ући и ушао је у обимну литературу посвећену у свету и код нас феномену фантастичке књижевности, теоријским и историјским аспектима овог питања. Пошто је сва та искуства применио на материјал српске књижевности с границе XVIII и XIX века, он је своју грађу успео да презентира као добро усклађену целину. Апарат и основни текст су у срећно нађеној равнотежи, тако да овај иначе сложени поступак излагања и типолошких проверавања старих текстова тече природно и лако се прима, а читава студија има неопходну прегледност. Ту је, дакле, Сава Дамјанов пружио доказе о својој способности и дару да се креће кроз домаћу и страну литературу везану за тему коју је изабрао, да улази у суптилности старих текстова предромантичке епохе српске књижевности, што подразумева одлично познавање њиховог језика, да организује грађу тако да она проговори на аргументован и убедљив начин.
Студију Корени модерне српске фантастике Саве Дамјанова треба читати као озбиљан и убудуће незаобилазан књижевноисторијски увид, који подразумева и могућности реинтерпретације српске књижевне традиције у најширем контексту“.
(Милорад Павић)
