Дајући постојећем разноврсне форме, човек је у реалности културе, коју чине мит, религија и обредна пракса, настојао да и непостојеће уобличи на свој начин. Принципом душе, односно духа, успостављао је постојање друге, невидљиве реалности као одговор на увид у пропадање и преображај материјалних и непосредно опипљивих садржаја који су нестајали из његовог света. Смештен изван граница људског постојања и настањиван натприродним бићима, свет те реалности је називан оностраним, оноземаљским, небеским или хтонским, а веровање у његово постојање давало му је потребну и жељену егзистентност. Ту дубоку људску потребу открива натпис са стећка: „Небо постоји да би ти, мислећи да ћеш скочити у вечност, лакше скочио у ништа.“
Поједини аспекти традиционалне и савремене културе преиспитују се у овој књизи. Играње с ништавилом чине разматрања различитих тема чији спектар формално одређују називи првог и последњег рада. Њихов редослед упућује од празника ка ништавилу, али антрополошко становиште открива и значај кретања у супротном смеру. (…) Неизвесна и ризична игра на тој нити разапетој над понором између звезда одређује човека који потврђује и слави своје постојање осенчено опасношћу ништавила, чијим увећањем, како вели песник, расте и могућност спаса.
