Свак тко рок и сувремену културу осјећа као властиту судбину, и свак тко деведесете доживљава као морални дебакл, нека у овој књизи потражи одговоре – живио ма у којој од бивших шест република. Или, можда, само у седмој.
Ово је есеј о југославенској поп култури, њезину пропадању и изгледима за будућност. Супериоран ставом, стилом и ерудицијом, аутор не преза од расправе је ли и роцк суодговоран за крваву ратну купељ, пјенушаву од ритмова деведесетих. Зашто фашистички роцк постоји само у Хрватској? Зашто је близак Цеци из Житорађе у Србији? И јесу ли могуће нове шездесете? О томе пише Анте Перковић, промишљено и без патетике. Овако: „Зауставите се, молим, прије но што вам на памет падне носталгија. Није ово 'Игра rock `n` roll цела Југославија'. Не игра, никад није ни играла. Племе почиње умирати оног тренутка кад своје ритуале и навике прихвати као догму... Не бојте се, музика не умире, само с тијела одбацује паразите. А њих се накупило у ових двадесет година. Како лијепо рече босански психо Дамир Авдић: 'Братство и јединство је завршило / Вријеме је да се упознамо онакви какви стварно јесмо.'”
