Француска књижевност се, не без разлога, сматра постојбином есеја.
Истина, будући да француска есејистика баштини тековине античке реторике, посланица, апорија, анала, трактата, софизама, проповеди, јавних беседа… има основа да се каже како есеј постоји још од антике. Претече есеја могуће је тражити и са приличним поуздањем наћи у теолошким, природословним, поучним или езотеријским расправама, у летописима, препискама, описима ратних похода, дијалошким беседама, дворским хроникама, путописима и животописима. Такође, и у модерним временима, есејистичке елементе, па чак и читаве „прерушене есеје“, сусрећемо на страницама дела која припадају другим књижевним родовима; пре свих у роману.
Но, будући да чувени Огледи Мишела Монтења из 1580. године представљају основу савременог схватања есеја, не треба да чуди што су Монтењеви сународници, у наредним вековима, у изградњи и историји овог жанра дали пресудан допринос. И због тога Антологија француског есеја Милана Комненића, коју је Службени гласник објавио 2010. године, далеко превазилази значај једне национално и језички омеђене антологије.
Комненић је у свој избор, који почиње са „Комиком карактера“ Анри Бергсона, а завршава „Другим правцем“ Жака Дериде, уврстио четрдесет пет аутора, са близу педесет њихових есеја.
Наравно, није успео да обухвати све есејисте од значаја, што уосталом, као и у било којој другој антологији – и не би било могуће.
Али, успео је да нам, кроз текстове неких од њених најзначајнијих представника, у доброј мери представи дух једне културе и једне епохе.
