Гојко Тешић је један од најбоље обавештених и најпоузданијих историчара српске књижевне авангарде. Бавећи се науком, Тешић је остварио подвиге који су без премца у историји српске књижевности. Велики истраживач, стрпљив библиограф и драгоцен стручњак за књижевну авангарду, сам је урадио више посла него какав научни институт. Издао је расуте књиге српских дадаиста, учествовао у рехабилитацији зенитизма, припремио и у десет великих томова, са пуним критичким апаратом, објавио сва дела Рада Драинца, каква немају ни највећи српски писци. Сакупио је, средио и у три обимне књиге прештампао све значајније полемичке чланке и памфлете српских писаца 1917–1943. (Зли волшебници, 1983) без којих се не може разумети ни обухватити међуратно раздобље, а понајмање писати историја модерне српске књижевности. У засебној студији (Српска авангарда и полемички контекст, 1991) дао је преглед „авангардне деценије“, држећи да су сукоби идеја, естетички спорови и лична неслагања били језгро књижевних кретања, око којег су се ројиле све важније стваралачке тенденције и развијали сви односи у књижевном животу.
Уместо демистификованог надреализма, у средишту српске авангардне акције између 1921. и 1934. године Гојко Тешић је видео противнике, отпаднике и жртве надреалиста. С гледишта историје књижевности, тο је био храбар поступак књижевног критичара и историчара који проверава грађу, преоцењује књижевне легенде и разбија окамењене ставове. Сам тај његов чин био је такође у духу авангарде.
Позитивистички метод научне историјске критике ту је потврдио своју вредност, док је некадашњи догматични филолошки приступ, уз строгу акрибију и фактографску тачност, добио више гипкости и смисла за духовни контекст и шире културно значење књижевног дела у оквирима одређеног система. Позитивна вредност историјског податка добила је потребну ширину, нову резонанцу и пуну литерарност, боју своје епохе. Снага чињеница и канонска неприкосновеност текста допуњени су захтевом за изучавање поетике и стила. Нови историзам са разумевањем улази у замршени сплет односа између књижевног текста и значења књижевне речи, имплицитне поетике, слојева у структури стила и модела дате културе. У томе смеру, Гојко Тешић је модернизовао стару природу српске научне историјске критике. Применио је поставке новог историзма и културног материјализма, који полази од претпоставке да је књижевна прошлост сачувана у тексту, испитује историчност текста, прати измене стила и кретање друштвених идеја и преко структуре текста у контексту иде ка општим моделима културе.
(Академик Предраг Палавестра, фрагменти из књиге Историја српске књижевне критике 1768–2007, том II, 2008)
