Личности, а не особе
Ако се некада за неког писца говорило да је изашао из Гогољевог Шињела, сада се може рећи да имамо нацију која је изашла из ТВ деколтеа. Није тешко замислити генерације оних који и не знају ни за шта друго осим за вулгарни „хумор“, ничим изазвано бесконачно весеље, испразне приче, убризгане облине... Није тешко замислити генерације које су сада већ стасале и постале пунолетне, што ће рећи да имају и право гласа, али од свег избора на овоме свету једино умеју и једино могу да направе избор да ли да у Великом брату или којем сличном ТВ формату остане особа А или особа Б. Наш народ бира, наше друштво размишља, наша држава има недоумицу – да ли да остане особа А или особа Б? Не желимо ни особу А ни особу Б. Не желимо ТВ формат. Не желимо ни „хумор“ псовке... Књигом Црно у колору желимо да подсетимо да постоји још нешто – став, радост малог, метафора великог, способност да се горко осмехнемо, пре свега себи... И да је избор, ипак, знатно шири, да имамо о чему да размишљамо, да се наша недоумица не своди на особе већ се грана на личности... Споменимо само неке које ова књига окупља: Живко Николић, Душан Ковачевић, Слободан Шијан, Емир Кустурица, Душан Макавејев, Живојин Павловић, Александар Петровић, Боро Драшковић... И желимо да се кино апаратура врати у биоскопске сале и да се пред биоскопе врате тапкароши. Да, тапкароши. Зашто да не? За разлику од анонимних твораца формата, макар смо знали ко су, макар смо знали како се ко од њих зове.
.jpg)
.jpg)
