У књижари „Геца Кон“, у четвртак, 1. јула, представљен је нови роман Александра Гаталице, Двадесет пети сат.

О књизи су говорили Слађана Илић, Петар Пијановић, Петар В. Арбутина и аутор.

Директор Сектора за издавање књига у Службеном гласнику, Петар В. Арбутина, рекао је да је Двадесет пети сат „први српски роман о пандемији (ковид 19) и свему ономе што пандемија може да буде, о начину на који утиче на разне аспекте и детерминанте нашег живота“.

„Роман сам доживео као добру студију, у којој је пандемија или болест била у метафоричном смислу полазна тачка да Гаталица отвори низ других значења. И врло ми је драго што је у књижевности, где се све наставља и произлази једно из другог, неко успео да настави и отвори перспективу коју је педесетих започео Виргил Георгију, својим 25. часом“, рекао је Арбутина.

Књижевна критичарка Слађана Илић оценила је књигу као веома сложену. „У њој се јавља преко двадесет приповедачких гласова, који припадају нашим врхунским интелектуалцима који су били у емиграцији и који су, на неки начин, у нашој култури и даље скрајнути. Гаталица у великој мери настоји да их рехабилитује“, закључила је Илићева.

„Јунаци имају привилегију и умеће да пређу из света у свет. ’Двадесет пети сат’ је паралелни свет, који нема много заједничког са историјском стварношћу. Аутор је успешно извео причу о томе како се у свету ’двадесет петог сата’ гради паралелни Београд, по мери српских врхунских интелектуалаца, од којих су многи прогнани и избрисани из наше историје“, рекла је између осталог Слађана Илић.

Професор Петар Пјановић је оценио да је Гаталичин Двадесет пети сат „провокативан, субверзиван, добро компонован и писан роман“, на који је, бар донекле, утицало Беснило (1983) Борислава Пекића, као „израз модерног пророчанства, јер је најавило оно што данас живимо“.

Пјановић је рекао да се реалистички слој овог романа може назвати „модерним пикарским романом, политичким трилером с елементима љубавне драме“, у којем је „Гаталица направио бриљантне биографске портрете“ Милоша Црњанског, Владимира Велмар-Јанковића и Станислава Кракова, док је други слој овог дела „простор чудесног и бајковне фантастике“.

Александар Гаталица рекао је да је у Двадесет петом сату склапао „различите слојеве у једну занимљиву причу“. Читалац може пратити све слојеве овог романа, али, као и у другим његовим делима, може се одлучити и за то да прати само једну причу. Истакао је да га је веома занимало питање „двојника“, као и то шта би се догодило ако би нека личност добила свог „двојника“ који би је заменио у реалном свету: куда би она отишла, шта би се са њом дешавало... Зато се роман великим делом заснива на опсервацијама реалних ликова пресељених у „двадесет пети сат“, који са одређене дистанце посматрају своје животе у којима, уместо њих, сада живе – двојници.

„Највише сам се у роману играо бинарном структуром. Шта Краков каже о Кракову, нарочито шта Црњански каже о Црњанском. То ми је дало прилику да будем критичан, да направим неки одмак, али и да се играм оним што је мени најдраже: да усвајам њихове стилове казивања и писања“, истакао је Гаталица.