Књига Поетика игре у српској књижевности 20. века Светлане Рајичић Перић прва је студија о поетици игре у српској књижевности не само двадесетог века него уопште у њеној историји, прво сагледавање теорије игривости из угла савремених теорија, прва класификација игривих облика која укључује аспекте, критеријуме и чиниоце дела као текста (знак, субјекат, цитат, структуру, писмо, слику, читаоца и читање), па обављено књижевнотеоријско, књижевноисторијско, књижевноантрополошко, књижевнонаучно истраживање ове теме представља значајан допринос целовитијем тумачењу културног, интерлитерарног, теоријског и историјског аспекта у опусима више аутора и четири поетичка концепта веома значајна у историји српске књижевности, историјске авангарде, неоавангарде, концептуалне уметности и постмодерне. Књига Светлане Рајичић Перић први пут доводи у везу, како ауторе историјски и поетички разнородних и у много чему сложено постављених стилских формација тако и њихова дела, а на основу заједничког поетичког именитеља – игре. Поједини текстови ових аутора први пут су интерпретирани, а неки по први пут у светлу лудизма. Поред истражене парадигме игре, дата је опсежна класификација игривих облика у српској књижевности, а потенцијално и шире, као и прво бављење игром с аспекта савремено схваћене просторности и визуелности, теорија знака и читања, као и савремених теорија текста.
Проф. др Александар Јерков
Минуциозна студија Поетика игре у српској књижевности 20. века показује нам структуру и семантику феномена игре у теоријској, културно и књижевно-историјској перспективи од Антике, преко идеалистичке, картезијанске, модернистичке традиције до постструктуралистичких позиција. Шта нас у њој очекује? Оригинални и актуелни увиди, преиспитивање и анализа културолошких и дискурзивних појмова, пре свега игре, а потом и субјекта, знака и структуре, уметничког дела и чинова у процесу његове реализације, а потом и помно истраживање поетике игре у оквирима српске књижевности као и херменеутичко расветљавање игре, али и лудичког „жанра“ као културног и књижевног интертекста, у великом броју текстова Љ. Мицића, М. Тодоровића, С. Богдановића, М. Павића и других, и на концу расветљавање игривости као заједничког именитеља различитих друштвених и културолошких дискурса.
Проф. др Драган Бошковић
Светлана М. Рајичић Перић (Крагујевац, 1974). По завршетку Прве крагујевачке гимназије дипломирала је на групи за Српску књижевност и језик Филозофског факултета у Новом Саду где је завршила постдипломске студије као стипендиста Министарства за науку и технолошки развој Републике Србије. Докторирала је на Филолошко-уметничком факултету у Крагујевцу. Објавила је велики број научних и стручних радова, студија и приказа из књижевне теорије и актуелне књижевне продукције, учествовала на бројним домаћим и међународним научним скуповима, приредила и рецензирала више монографија и радова из своје стручне области.
Захвална је свим својим учитељима.
Живи и ради у Крагујевцу.
.jpg)
.jpg)
