Доследно изведена аргументација Магдалене Кох потакнута је уверењем да есеј, услед своје многозначне, ефемерне природе, представља изванредан медиј за преношење садржаја који подривају обавезујуће мисаоне матрице. Овај жанр је стога својеврстан вариограф промена у култури. Управо се, наиме, у есеју, као кроз какво сочиво, одражавају акутелне промене, преокрети, кризе, једва видљиве пукотине и процепи у досадашњем (идејном/мисаоном/културном) монолиту.
О иновативности и пресудном значају ове монографије сведочи и чињеница да ауторка посеже у њој за текстовима есејисткиња које су и у властитој култури слабо познате и препознате, или пак оних које обитавају на ободима интересовања истраживача који је баве њиховом заоставштином.
Др хаб. Сабина Гјергјел, проф. Јагјелонског универзитета
Ауторка анализира, интерпретира, ниже у констелације неспутани феминистички дискурс – од освита модерности почев, односно од постанка просветитељско-
-романтичарске парадигме у Европи. Књига се завршава метафором изохимена, преузетом од Исидоре Секулић, једне од најзначајнијих ауторки о којима је у монографији реч. Изохимене су танке плаве линије које на (метеоролошкој) мапи повезују тачке са једнаком просечном зимском температуром. Метафора посве читка, јасна, осетна чак.
Проф. др хаб. Катажина Кучињска-Кошани
.jpg)
.jpg)
