„У антрополошки епос увело ме је занимање за природу човека, за његову суштину, а изнад свега осећање да живим у туђем, наопаком, погрешном свету, цивилизацији која не саобраћа с аутентичним духом хуманитета, у историји која изгледа као... људска али људска није, не само због својих промашаја него, па и више, због својих ’успеха’. Уловила ме је зебња, а тамо задржала хипотеза да је напредак – како је у нашој екстремно материјалистичкој, механичкој и аутоматизованој цивилизацији замишљен у просвећеним, позитивистичким умовима, планиран од свих доктрина реалне политике и оба, привидно противречна, а стварно онтолошки подударна генерална социоекономског смера – пут у неизбежну дегенерацију основних претпоставки правог људског живота... Ствар није у томе да постанемо нешто друго, него да откријемо – шта смо.“
Борислав Пекић, Златно доба дијалога
