Када је реч о Стопама у песку, још једном у низу Гласникових издања у ком су сабрани текстови – есеји, јавна обраћања, некролози, политички наступи, лауреатске беседе, необјављене есеистичке скице – из заоставштине Борислава Пекића, а које су приредиле Љиљана и Александра Пекић, супруга и ћерка великог писца, треба скренути пажњу на неколико докумената који га чине специфичним.
Текст „Историјски роман и историјска реалност“, који отвара Стопе у песку, заправо је предавање Борислава Пекића одржано 1984. на Школи словенских студија Лондонског универзитета. Представља изузетан допринос разматрању односа повести и фикције илити историје и литературе, којим се теорија књижевности опсесивно бави, од Аристотела до наших дана, и којим ће се, по свему судећи, доследно бавити до краја света. Нашем читаоцу ово предавање посебно занимљивим чини чињеница да је као пример успелог историјског романа, уз Јосифа и његову браћу Томаса Мана, Хадријанове мемоаре Маргарет Јурсенар и 1984. Џорџа Орвела, аутор истакао Време смрти Добрице Ћосића, коме је књига и посвећена.
Текст „Источно српско питање и госпођа Тревисан“, значајно је сведочанство о Пекићевом благовременом и убитачно аргументованом реаговању на очигледан, нажалост време ће показати, успешан покушај сатанизације српске стране у „западнобалканском“ сукобу деведесетих година прошлог века.
Коначно, текст „Данило или живот као бол“, потресан некролог рано преминулом пријатељу Данилу Кишу, књизи даје личну, емотивну ноту, приближавајући је Коресподенцији као животу, у којој је од заборава сачувана ауторова преписка с најближима и најмилијима.
