БИБЛИОТЕКА УМЕТНОСТ И КУЛТУРА

Уметност и култура је жанровски и поетички најбогатија библиотека Службеног гласника. Иако све Гласникове књиге посредно припадају овој библиотеци, она је окренута ка истраживању традиционалних имодерних, апострофирању актуелних и препознавању нових тенденцији у уметности и култури. Оригинални ауторски и уреднички приступ, избор тема и дела, провокативност и иновативност, отварање нових перспектива писања и читања само су неке од карактеристика које ову библиотеку чине јединственом не само унутар српског говорног подручја, већ и шире.

Уметност и култура
Уметност и култура
О БИБЛИОТЕЦИ
УРЕДНИЦИ БИБЛИОТЕКЕ
Петар В. Арбутина, Никола Вујчић, Гордана Милосављевић Стојановић, Милка Зјачић Аврамовић, Маја Живковић, Татјана Чомић, Гојко Тешић, Бранко Кукић, Владимир Кецмановић, Александар Гаталица, Весна Смиљанић Рангелов / Ранији уредници: Јовица Аћин, Миодраг Раичевић, Наташа Марковић
Затвори
БИБЛИОТЕКА РАСКРШЋА

УРЕДНИЦИ: Јовица Аћин, Слободан Гавриловић (од новембра 2007. до краја 2012)



За радознали и истраживачки дух, бритки и дијалошки бременити огледи биће увек неопходни. Знање с њима бива домаћа ствар и раскршћа нас не плаше. Такве ћете изабране списе Сретена Марића читати у овој библиотеци намењеној да непрестано оживљава поруке тог изузетног и велеумног учитеља. То су пропланци на којима ћете моћи да предахнете и размислите, што је пре или касније сваком потребно. У томе нам Марић помаже.

О МОНТЕЊУ
О МОНТЕЊУ
Сретен Марић
поговор Мирјана Д. Стефановић, друго издање, 2012, 11 x 18 цм, 120 стр., броширан повез, ћирилица
ISBN 978-86-7549-991-6
49,50 РСД

У низу есеја које је о великанима француске, европске и светске књижевности (у већини случајева и француске и европске и светске, у мањем броју европске и светске, а у неким случајевима само светске) написао Сретен Марић, есеј о Мишелу Монтењу, први пут у наставцима публикован у Летопису матице српске 1962. године, а под насловом О Монтењу, у издању Службеног гласника, као засебна књига објављен 2009. године – заузима посебно место.

Монтењ, француски мислилац из шеснаестог века, наиме, основано се сматра утемељивачем есеистичког жанра, па писање есеја о њему представља прворазредан изазов – с једне стране, оно есејисту суочава са посебном одговорношћу, а с друге, снабдева га неисцрпним надахнућем.

Већ од самог почетка овог рада, Марић тежиште ставља на расветљавање противречности која пресудно одређује Монтењеву личност и стваралаштво. Иако доследно предан овоземаљском животу и – како кратко и јасно формулише Марић – „без страха пред Свевишњим“, Монтењ и у деловању и у делу показује скептицизам према човековој природи и тежњу за повлачењем у самоћу, својствене каквом испоснику.

Примена позитивистичког приступа проучавању књижевности и књижевне историје би ову противречност без много муке разрешила указивањем на чињеницу страшних верских покоља којима је Монтењ био савременик и који су мислећег човека, природно, терали на бекство од људи и од света, што не би било нетачно, али би, као тумачење, било недовољно.

Продирање у суштину ове противречности захтева много комплекснији приступ и висок степен емпатије који проучаваоца воде до Монтењевог разматрања феномена пријатељства, где се непоправљиви скептик, на први поглед неочекивано, претвара у разумног оптимисту.

За Монтења, аристократу духа са незнатном племићком титулом, пријатељство подразумева размену у речи преточених мисли. Сретен Марић, аристократа духа без племићке титуле, преко речи је допро до суштине Монтењевих мисли, и тако неколико векова старијем великану – постао пријатељ.

Comodo Verified by VISA MasterCard SecureCode Banca Intesa Beograd
©2009 - 2021 — Службени гласник РС