ЕПИЛОГ представља моју последњу књигу есеја и књижевноисторијских огледа: на известан начин, она је завршни том колекције ДАМЈАНОВ: СРПСКА КЊИЖЕВНОСТ ИСКОСА (1–5) коју је Службени гласник објавио 2011. и 2012. као избор из студија, огледа и приказа насталих током претходне три деценије. Ако бих се у таквом контексту осврнуо уназад и покушао да испишем неки резиме, он би се могао исказати кроз две синтагме: 1. нова читања традиције и 2. другачија визија савремености. Делује ли то претенциозно или прескромно за аутора који је највећи део свог интелектуалног и креативног живота посветио Књижевности? Одговор на ово питање немам, али ако је бар неколико кључних идеја за које сам се залагао од првих објављених текстова (1979–1980–1981) до данас остало витално и функционише у свести нових литерарних нараштаја – онда могу рећи да је читав тај Пут имао смисла. Наравно, најдрагоценији Смисао давала ми је радост истраживања и открића, чар препознавања још неоткривених вредности и читалачки хедонизам (нарочито када сам пловио несагледивим океанима прошлости, само делимично мапираним у рукописним архивама и фондовима старих књига разних библиотека и збирки, код нас и у иностранству).
Чини ми се да сам тако рекао СВЕ и да мирне душе могу ставити ТАЧКУ...
Сава Дамјанов
Неспорно, Сава Дамјанов je један од ретких који је у традицији проналазио изузетне, заборављене књижевне вредности још увек живе, трајне модерности. Истовремено је један од оних који не пише класичне, досадне професорске текстове о књижевној уметности. Динамичан, провокативан, у залагањима за модерност књижевне стварности, али и у одбрани модерности давне прошлости – жесток, наративно силовит, бескрајно духовит, стилски бриљантан. Овај Епилог је, сасвим сигурно, најава нечег новог у дамјановљевском читању и традиције и савремене књижевне праксе. Епилог је нови почетак деканонизације српске књижевности...
Гојко Тешић
.jpg)
.jpg)
